др Ненад Стевандић

На репу пандемије вируса корона с првим јачим зрацима сунца, док се живот поново покушава нормализовати, а људи поново социјализовати, измилило је толико негативних и ружних ствари да ме и лично, а и као неког ко је свједок и хроничар, први пут досад дубоко повриједило и забринуло. Огроман труд љекара и сестара, припадника Цивилне заштите, МУП-а и служби инспекције, просвјетних радника који су нам дјецу држали у фокусу учења, радника снабдијевања, доставе и продаје, те лабораторијских стручњака са Института за јавно здравство и УКЦ-а који су даноноћно тестирали новозаражене и сумњиве брзо је заборављен и уступио је мјесто онима који невјероватном брзином трују медијски простор и односе у друштву, а чији допринос у успјешном спречавању тежих посљедица пандемије није постојао или није мјерљив. Наравно да су томе допринијели и неодговорни људи из естаблишмента, које је функција одродила од народа и грађана, али то је само дио алибија, а не директан катализатор покренуте хистери...

Прво о добрим стварима. Блокада граница ЕУ, а поготову Србије и Хрватске, дала нам је  бар 15 дана предности да се припремимо што смо у највећој мјери и учинили. Међу првима смо затварали школе и кафане, смањили контакте и трансмисију, те почели масовну дезинфекцију простора, што у корелацији са чињеницом да смо добијали углавном репове инфекција из Италије, Аустрије и других географски и епидемиолошки сличних земаља, а не масовне контаминације као у Милану и аустријским скијалиштима, такође охрабрује. Похвално је и што су наши грађани били много сталоженији и културнији. Да, управо културнији, приликом куповине и обављања неопходних послова, тако да није било нереда као у већини европских земаља. Невјероватно, али истинито. Ипак, имали смо пораст позитивних случајева, некад два до три, а некад седам дневно, што значи да смо у средишту битке која се не може одложити или ескивирати. Позитивно је и то што пораст позитивних долази из нама познатих или очекиваних  п...

Дејтонски принцип као и сам Устав у Босни и Херцеговини подразумијевају сагласност три народа и два ентитета, у било каквом важнијем одлучивању или конфликту. Једино гдје тог најважнијег принципа нема је Уставни суд БиХ. Уставни суд БиХ је састављен од по два Србина, Хрвата и Бошњака, као и три странца. У њему не постоји ни вето, ни ентитетско гласање, ни заштита виталног националног интереса што је својствено у свим другим сегментима у Босни и Херцеговини. Такве заштите нема ни у дјеловању у одлукама в исоког представника који је већ постао више реликт историје него институција. Зато су та два мјеста -   Уставни суд БиХ и Канцеларија в исоког представника - генератори неспоразума и кризa у Босни и Херцеговини. Криза са једне стране,   а са друге стране, што је још горе, представљају алиби за бошњачки екстремизам оличен у спутавању и онемогућавању права   Републике Српске којој јавно и неометано пријете   укидањем, али и права народа у Босни и Херцеговини. Х...

На 800 година аутокефалности наше Цркве уз патријарха два предсједника, који су несумњиво и најјаче политичке личности Српске и Србије добили су највећа црквена признања. Величину чина тренутно засјењује невјероватан „хејтерски занос“ другосрбијанске умишљене елите, али и дјела тзв. патриотске интелигенције која је већ зашла у зилотску фазу. Политички опоненти који калкулишу са дозом критике надајући се свом комаду црквеног колача нису ни по чему релевантни јер њихову огорченост очито узрокује завист, а не аналитика или било какав сувисли прагматизам. Другосрбијанци су толико бијесни да од извргавања руглу сваке патриотско-националне а нарочито патриотско-црквено-националне приче, сад чак прелазе на тумачење црквених канона. Иначе су сами канонизовани инсталисаном србофобијом и интересима ван и далеко од Србије у којој биствују и, рекао бих уз минималну дозу малициозности, уживају. Није им ни замјерити јер у њима и не постоји ништа аутохтоно или прецизније аутокефално што бих ...