ДОДИК, ВУЧИЋ, ЗАШТО СУ ОДЛИКОВАНИ?
На 800 година аутокефалности наше Цркве уз патријарха два предсједника, који су несумњиво и најјаче политичке личности Српске и Србије добили су највећа црквена признања. Величину чина тренутно засјењује невјероватан „хејтерски занос“ другосрбијанске умишљене елите, али и дјела тзв. патриотске интелигенције која је већ зашла у зилотску фазу. Политички опоненти који калкулишу са дозом критике надајући се свом комаду црквеног колача нису ни по чему релевантни јер њихову огорченост очито узрокује завист, а не аналитика или било какав сувисли прагматизам. Другосрбијанци су толико бијесни да од извргавања руглу сваке патриотско-националне а нарочито патриотско-црквено-националне приче, сад чак прелазе на тумачење црквених канона. Иначе су сами канонизовани инсталисаном србофобијом и интересима ван и далеко од Србије у којој биствују и, рекао бих уз минималну дозу малициозности, уживају. Није им ни замјерити јер у њима и не постоји ништа аутохтоно или прецизније аутокефално што бих