др Ненад Стевандић

  Шуме око Републике Српске одувијек су биле пуне хијена. Ријетко су излазиле на видјело. Углавном су завијале ноћу и мучки, држећи везе са аутошовинистима и НВО јатацима у Српској, чекајући погодан тренутак. Постале би видљивије углавном када би се ми жестоко посвађали или када би нам споља најавили бичевање или тражили да се „самоукинемо“. Сада хијене имају комплетан угођај и најотворенији позив до сада. Ми се у Српској толико огорчено и страсно свађамо тражећи подршку и савезнике ван своје земље за велику братоубилачку лудост, а  синхронизовани ударци из ФБиХ и дијела међународне заједнице никада нису били отворенији и страшнији. Аналитика је сурова и  јасна. Лидери владајућег блока у Српској у последњој години ријетко су кафу  попили заједно, и још се баве   постизборним  споразумом са општих избора 2018-те године док се скупштинска већина осипа. Међу опозициони односи су много гори, али их огроман  притисак споља, а богами и интереси окупљају и тјерају на заједничке акције за к

Пред настанак постмодерног доба ми Срби се као народ морамо   одрећи сваког политичког екстремизма и не насједати на трикове о великосрпском пројекту . Али је још важније да спознамо да морамо   одлучно и   чврсто заступати сва своја права на постојање и развој у складу са својом величином, бројем и територијом на којој живимо или је посједујемо. Задржати право да сами одлучујемо о својој судбини је и прва и за д ња линија наше одбране и опстанка. Готово сви народи свијета или огромна већина , осјећај припадности и оданости својој нацији и вођење националне политике су се укоријенили у свакодневни начин живота. Скоро да нема државе гдје постоје недоумице у вођењу националне политике или у поимању националног идентитета. Наш народ и државе , које је стварао и губио   у ранијем или скорашњем времену, још нису достигли или заслужили ту сасвим уобичајену и нормалну праксу. У нашем окружењу , а на жалост и много шире , нормално је водити скоро сваку другу политику сем српску на чији