ДОДИК, ВУЧИЋ, ЗАШТО СУ ОДЛИКОВАНИ?

На 800 година аутокефалности наше Цркве уз патријарха два предсједника, који су несумњиво и најјаче политичке личности Српске и Србије добили су највећа црквена признања. Величину чина тренутно засјењује невјероватан „хејтерски занос“ другосрбијанске умишљене елите, али и дјела тзв. патриотске интелигенције која је већ зашла у зилотску фазу.

Политички опоненти који калкулишу са дозом критике надајући се свом комаду црквеног колача нису ни по чему релевантни јер њихову огорченост очито узрокује завист, а не аналитика или било какав сувисли прагматизам.

Другосрбијанци су толико бијесни да од извргавања руглу сваке патриотско-националне а нарочито патриотско-црквено-националне приче, сад чак прелазе на тумачење црквених канона. Иначе су сами канонизовани инсталисаном србофобијом и интересима ван и далеко од Србије у којој биствују и, рекао бих уз минималну дозу малициозности, уживају. Није им ни замјерити јер у њима и не постоји ништа аутохтоно или прецизније аутокефално што бих их везивало за толико презрен „српски интерес“.

Пaтриотама је много теже јер су остали у шаблону несрећних, али и просвјетљујућих 90-тих. У том шаблону Додик није ни био, а Вучић је од њега направио највећи отклон модулишући га до непрепознатљивости за већину плебса или европске јавности, али суровим прагматизмом и до сада невиђеном енергијом усмјеравајући га на раст производње, друштвеног бруто производа и јачање суштинске моћи Србије да у неизвејсној будућности не само опстане него буде фактор или чак побиједи.

Објективно никад Србија и Српска нису биле ближе и никада разлике између српског и србијанског нису биле мање. Уз све медијске замке и заблуде у које су повремено упадали сви који су Додика и Вучића узалудно завађали, пропадао је и пројекат да Српску и Србију удаље и посвађају.

И, такође, објективно никад нико није више институционализовао националну свијест и политику преко Дрине од Додика, ма како то некоме парадоксално изгледало (искрено и мени до прије 4 године). Наравно Република Српска је у много неповољнијем уставном и економском положају и медијском окружењу од Србије и нема ту економску снагу и супстанцу (коју Србија има, повећава и братски помаже), али је због тога тај Додиков посао и много вриједнији од оног што тренутно видимо и процјењујемо.

А најобјективније: Вучић је поред често критикованог, испоставиће се лукавог, подилажења разним факторима и факторчићима, што нас је често фрустрирало, скоро непримјетно или за објективније довољно очито, повукао напријед у броју фабрика, путева, болница и ствари које дижу квалитет живота и које се виде из авиона, као и толико нападани Београд на води. Треба споменути и велики, никад већи број обновљених и изграђених цркава и манастира са обе стране Дрине, гдје је Додик, што се каже, први почео и ударио то на сва звона, док је Вучић скоро па у тишини радио готово исто.

Још непримјетније смо се навикли на долазак државника већег формата у Београд и још ближу сарадњу са Русијом, упркос сарадњи и кокетирању са Западом и НАТО алијансом. Увођење великог броја најреспектабилнијих војних авиона, хеликоптера и друге технике оперативнијег и снажнијег обима него у много већој СФРЈ, довело је и до тога да сутра неће бити чудно ако Србија буде најмања земља која ће нпр. инсталисати С 400 и поново бити балкански лидер. Вучић је то чинио паралелно-истовремено на леђима носећи највећу српску муку, обавезу и хипотеку – Косово.

Е па да видимо је ли то било лако и има ли сличних примјера у историји?

Све што би Додику и Вучићу приговорили у смислу политичког прагматизма са елементима суровости или их нападали због модела медијске кампање са траговима пресије или стилских фигура у изражавању много је мало или им чак помаже и ствара, како маневарски простор, тако и обавезу. Ту убрајам и критике владике Амфилохија које се не могу дневнополитички процјењивати.

Зато би паметном било сувишно питање зашто су одликовани? Аргументи потив нису мјерљиви у односу на аргумете за. А о разумјевању црквене дипломатије и стратегије привлачења лидера и подјелу одговорности умјесто учествовања у подјелама да не говорим.

Наша Црква сублимира памет и искуство која сежу и даље од 800 година аутокефалности коју данас прослављамо. Та памет није лична, није ни и једном човјеку, владики или патријарху или било каквој ад хок групи у или ван наше цркве или спољном утицају . Има у тој памети и нешто изнад , нешто „божије“. Не тражи то „божије“ никакво разумјевање или потврду. То је ствар вјере.

Пишем ово ризикујући да ме упишу у апологете Додика и Вучића и по добром српском обичају провуку кроз блато уз додатке разних гадљивих придјева који ме могу уписивати у користољубиве поданике. Никаква штета јер вјерујући сам човјек са звањем и занимањем, породицом и каријером, који је праштао и праштаће, јер се не одричем наде да ћемо у овом тешком и маговитом времену претећи и поново се дигнути као народ.

Можда је мој угао превише аналитички или патриотски, али који су то углови бољи?

DODIK, VUČIĆ, ZAŠTO SU ODLIKOVANI?

Na 800 godina autokefalnosti naše Crkve uz patrijarha dva predsjednika, koji su nesumnjivo i najjače političke ličnosti Srpske i Srbije dobili su najveća crkvena priznanja. Veličinu čina trenutno zasjenjuje nevjerovatan „hejterski zanos“ drugosrbijanske umišljene elite, ali i djela tzv. patriotske inteligencije koja je već zašla u zilotsku fazu.

Politički oponenti koji kalkulišu sa dozom kritike nadajući se svom komadu crkvenog kolača nisu ni po čemu relevantni jer njihovu ogorčenost očito uzrokuje zavist, a ne analitika ili bilo kakav suvisli pragmatizam.

Drugosrbijanci su toliko bijesni da od izvrgavanja ruglu svake patriotsko-nacionalne a naročito patriotsko-crkveno-nacionalne priče, sad čak prelaze na tumačenje crkvenih kanona. Inače su sami kanonizovani instalisanom srbofobijom i interesima van i daleko od Srbije u kojoj bistvuju i, rekao bih uz minimalnu dozu malicioznosti, uživaju. Nije im ni zamjeriti jer u njima i ne postoji ništa autohtono ili preciznije autokefalno što bih ih vezivalo za toliko prezren „srpski interes“.

Patriotama je mnogo teže jer su ostali u šablonu nesrećnih, ali i prosvjetljujućih 90-tih. U tom šablonu Dodik nije ni bio, a Vučić je od njega napravio najveći otklon modulišući ga do neprepoznatljivosti za većinu plebsa ili evropske javnosti, ali surovim pragmatizmom i do sada neviđenom energijom usmjeravajući ga na rast proizvodnje, društvenog bruto proizvoda i jačanje suštinske moći Srbije da u neizvejsnoj budućnosti ne samo opstane nego bude faktor ili čak pobijedi.

Objektivno nikad Srbija i Srpska nisu bile bliže i nikada razlike između srpskog i srbijanskog nisu bile manje. Uz sve medijske zamke i zablude u koje su povremeno upadali svi koji su Dodika i Vučića uzaludno zavađali, propadao je i projekat da Srpsku i Srbiju udalje i posvađaju.

I, takođe, objektivno nikad niko nije više institucionalizovao nacionalnu svijest i politiku preko Drine od Dodika, ma kako to nekome paradoksalno izgledalo (iskreno i meni do prije 4 godine). Naravno Republika Srpska je u mnogo nepovoljnijem ustavnom i ekonomskom položaju i medijskom okruženju od Srbije i nema tu ekonomsku snagu i supstancu (koju Srbija ima, povećava i bratski pomaže), ali je zbog toga taj Dodikov posao i mnogo vrijedniji od onog što trenutno vidimo i procjenjujemo.

A najobjektivnije: Vučić je pored često kritikovanog, ispostaviće se lukavog, podilaženja raznim faktorima i faktorčićima, što nas je često frustriralo, skoro neprimjetno ili za objektivnije dovoljno očito, povukao naprijed u broju fabrika, puteva, bolnica i stvari koje dižu kvalitet života i koje se vide iz aviona, kao i toliko napadani Beograd na vodi. Treba spomenuti i veliki, nikad veći broj obnovljenih i izgrađenih crkava i manastira sa obe strane Drine, gdje je Dodik, što se kaže, prvi počeo i udario to na sva zvona, dok je Vučić skoro pa u tišini radio gotovo isto.

Još neprimjetnije smo se navikli na dolazak državnika većeg formata u Beograd i još bližu saradnju sa Rusijom, uprkos saradnji i koketiranju sa Zapadom i NATO alijansom. Uvođenje velikog broja najrespektabilnijih vojnih aviona, helikoptera i druge tehnike operativnijeg i snažnijeg obima nego u mnogo većoj SFRJ, dovelo je i do toga da sutra neće biti čudno ako Srbija bude najmanja zemlja koja će npr. instalisati S 400 i ponovo biti balkanski lider. Vučić je to činio paralelno-istovremeno na leđima noseći najveću srpsku muku, obavezu i hipoteku – Kosovo.

E pa da vidimo je li to bilo lako i ima li sličnih primjera u istoriji?

Sve što bi Dodiku i Vučiću prigovorili u smislu političkog pragmatizma sa elementima surovosti ili ih napadali zbog modela medijske kampanje sa tragovima presije ili stilskih figura u izražavanju mnogo je malo ili im čak pomaže i stvara, kako manevarski prostor, tako i obavezu. Tu ubrajam i kritike vladike Amfilohija koje se ne mogu dnevnopolitički procjenjivati.

Zato bi pametnom bilo suvišno pitanje zašto su odlikovani? Argumenti potiv nisu mjerljivi u odnosu na argumete za. A o razumjevanju crkvene diplomatije i strategije privlačenja lidera i podjelu odgovornosti umjesto učestvovanja u podjelama da ne govorim.

Naša Crkva sublimira pamet i iskustvo koja sežu i dalje od 800 godina autokefalnosti koju danas proslavljamo. Ta pamet nije lična, nije ni i jednom čovjeku, vladiki ili patrijarhu ili bilo kakvoj ad hok grupi u ili van naše crkve ili spoljnom uticaju . Ima u toj pameti i nešto iznad , nešto „božije“. Ne traži to „božije“ nikakvo razumjevanje ili potvrdu. To je stvar vjere.

Pišem ovo rizikujući da me upišu u apologete Dodika i Vučića i po dobrom srpskom običaju provuku kroz blato uz dodatke raznih gadljivih pridjeva koji me mogu upisivati u koristoljubive podanike. Nikakva šteta jer vjerujući sam čovjek sa zvanjem i zanimanjem, porodicom i karijerom, koji je praštao i praštaće, jer se ne odričem nade da ćemo u ovom teškom i magovitom vremenu preteći i ponovo se dignuti kao narod.

Možda je moj ugao previše analitički ili patriotski, ali koji su to uglovi bolji?