Мој говор у Народној скупштини Републике Српске или Дан послије кога је Република Српска постала јача

Дејтонски принцип као и сам Устав у Босни и Херцеговини подразумијевају сагласност три народа и два ентитета, у било каквом важнијем одлучивању или конфликту.

Једино гдје тог најважнијег принципа нема је Уставни суд БиХ. Уставни суд БиХ је састављен од по два Србина, Хрвата и Бошњака, као и три странца. У њему не постоји ни вето, ни ентитетско гласање, ни заштита виталног националног интереса што је својствено у свим другим сегментима у Босни и Херцеговини.

Такве заштите нема ни у дјеловању у одлукама високог представника који је већ постао више реликт историје него институција. Зато су та два мјеста -  Уставни суд БиХ и Канцеларија високог представника - генератори неспоразума и кризa у Босни и Херцеговини. Криза са једне стране,  а са друге стране, што је још горе, представљају алиби за бошњачки екстремизам оличен у спутавању и онемогућавању права  Републике Српске којој јавно и неометано пријете  укидањем, али и права народа у Босни и Херцеговини. Хрватима се на силу и лицемјерним инжењерингом бирају и намећу нелегитимни представници a Србима  се одричу права која имају сви народи по повељи Уједињених нација укључујући демократско одлучивање, нпр. Референдумско изјашњавање грађана или права на самоопредjељење које тзв. међународна заједница, а уствари само неколико великих земаља,  Србима оспоравају и забрањују. Та иста права тих истих неколико великих земаља су обилато промовисали и подржавали код осталих балканских народа, нарочито код Албанаца на Косову.

Али мултиполарност свијета, укључујући и регион Европе, се враћа на сцену.  У току је велика реполаризација приоритета, моћи и утицаја. Посебно у Европи гдје  већ имамо, у односу на раније, потпуно  другачије и по нас данас боље ставове Мађарске, Италије и Шпаније. Видљива су и преслагивања у Француској и Њемачкој. Наравно, та динамика може бити и промјењива као што се може успорити јачање и утицај Русије и Кине али се  не могу умањити. Мултиполарни свијет и нови односи и у Европи и у свијету стварају много повољније озрачје  за позицију Републике Српске и Републике Србије.

Ми смо већ етаблирали своју борбу за равноправност и позицију Републике Српске као недјељивог и државотворног ентитета и морамо у томе остати фокусирани и јединствени без обзира на наше политичке разлике и тренутну ситуацију и будући непредвидив  развој међународних односа.

Наши циљеви су праведни а наше методе демократске и побједа зависи само од нашег стрпљења и јединства.

Разумијевање геополитичког тренутка, распореда наведене политичке моћи и утицаја и међузависност или супростављеност са нашом личном перцепцијом није посао за свакога, али јесте за народне посланике, политичке лидере и државне функционере. Ако сви наведени имају исто или бар слично мишљење и свијест о потреби заједничких и јединствених  националних одлука, онда нема никаквог страха за будућност без обзира на тешке услове и околности у којима смо данас заглављени не својом вољом.

Зато вас молим за саборност и разумијевање. Молим вас да  оставимо  иза себе све  политичке размирице и  одвојимо  лично од колективног. То је данас мјера наше зрелости, али и мјера наше могуће одбране, опстанка и напретка. Има довољно других суштински битних, али историјски мање важних тема за свађе и расправе. Статус и Опстанак Српске су изнад свега.

Надам се да знате или бар можете замислити колико је наш народ срећан кад нас види јединствене. Нажалост, то се ријетко  дешава. Појединачно експонирање и јаке и блиставе ријечи у нашим излагањима ма како атрактивне ако нису у служби заједништва немају снагу и немоћније су од најједноставнијих ријечи које просто позивају на слогу, саборност и јединство. Имајмо то у виду кад припремамо своје говоре у Народној скупштини Републике Српске.

Поштоване колеге из опозиције, можда вам се Додикова национална политика  (о економској нећу полемисати јер ту јединство није увијек ни неопходно), учини погрешном а можда једино она управо таква буде  гаранција и  задња шанса да нам се дјеца рађају и живе у Републици Српској. Није лако то спознати а да не ризикујеш да  добијаш ружну етикету.

Не журите зато са посезањем за каменом ако нешто не волите или не  разумијете. Дужни смо сви да размислимо о томе прије него бацимо тај  камен на другачијег и другачије мишљење.

Меритум одлуке Уставног суда БиХ је потпуно јасан. Исто толико је и лицемјеран. У ФБИХ нормало по закону из 2009-те, нормално уписују власништво пољопривредног земљиштва на ФБИХ, а административно управљање на кантоне, док се исто земљиште са Републике Српске прекњижава и уписује  на БиХ. И то ради Уставни суд. Али каква земља такав јој и суд. Или да причaмо о томе да постоји 8 неизвршених одлука о уставности и преко 15 апелација  од којих су само двије о војним становима  и 9. јануару везане за Републику Српску. Aли, не само да нико и не зна које су то одлуке везане за Федерацију, нити је неко у ФБиХ добио прекоран поглед. А нити су се оглашавали ни чланови квинте, високи представник или неке амбасаде појединачно по тим питањима. То је резервисано само за Републику Српску или да будемо прецизнији против Републике Српске.

Опет играју на нашу недораслост, полтронство и кукавичлук, на шта су већ навикли. Вријеме је да сад навикну на нашу храброст, одлучност и слогу.

Зато нам и опомене и пријетње неких западних држава требају бити банализовани и  безначајни, јер више откривају дискриминацију као  извор проблема, него што нас требају или могу застрашити. Наша свијест и јединствен став нашег народа о заједништву и слози превазилази политичке подјеле и појединачне амбиције или страхове, и једини је путоказ у сигурну будућност. И наравно да се за то са нашим народом за ту будућност морамо изборити, јер се то не поклања и не налази случајно на путу. Уосталом, народ је извор суверенитета сваке земље јер је он тај који чини и бира власт која у његово име доноси одлуке на шта је чије и на кога ће се уписати.

 Погрешно је и чекање сигнала из Србије, Русије, Кине или неких других држава за које се надамо да би нас подржале. То је губитничка и потпуно аутистична и кукавичка политика која збуњује народ а открива неодлучност и мањак самопоуздања оних који руководе. Ако сте неодлучни и заробљени страхом и калкулацијама, онда такав сигнал или таква подршка не да неће стићи унапријед него неће доћи и када витално затреба или ситуација ескалира у неком незгодном тренутку и правцу. Колебљивим, незрелим и несигурним, подршка неће стићи ни када они од којих се подршка очекује буду имали велике могућности и вољу да је дају. За подршку прво морате показати личну  храброст, карактер и одлучност.

Ово се посебно односи на разумијевање позиције и статуса Србије од које често неопрезно и наивно очекујемо па чак и тражимо да гласније од нас самих заступа наше интерeсе, чиме би сама Србија себе довела у незахвалну позицију да нам суштински може помоћи много мање. Објективно највећа помоћ Србије за нас је у њеном јачању и напретку, све јачој економској и одбрамбеној моћи, али и међународној позицији коју упорно изграђује,  стасавајући у  најважнију државу на Балкану. Држава која детерминише процесе и гарантује мир и стабилност а тиме и наш опстанак и статус. И да будем потпуно искрен: да је Србија она од прије 10 и више година  наш народ у Црној Гори би био још више угрожен, и не би се тако јако уздигао а можда би био и нападнут и сатрвен. И Република Српска би тада била вјероватно и даље омаловажавана и скрнављена. Дакле, јака и моћна  Србија јако говори и када ћути. Слично је и са Русијом и Кином. Наша је срећа што је Србија у таквој позицији и што је тренутно руководство са Александром Вучићем у сваком граду Републике Српске и Федерације Бих гдје има нашег народа нешто изградило и помогло. Зато треба добро размислити прије него се Србији брзоплето упути критика или затражи некакав “јасан” сигнал.

Кристално је јасно да ако смо  одлучни, чврсти и упорни стићи ће подршка прије или касније како са мјеста одакле јој се надамо, тако и са мјеста на која  можда нисмо рачунали.

Још да напоменем и подсјетим да нас је почивши патријарх Павле често знао прекорити да нам као народу често највише недостаје стрпљење. То стрпљење данас морамо да интегришемо у нашу одлучност и упорност. Покажимо спремност да поднесемо и личну жртву која искључује самољубље и грамзивост, и учинимо оно чиме ће се наше потомке сачувати а чиме ће се они  поносити.

 И да закључимо. Ми смо у Уједињеној Српској  21.11.2019. године  славећи 4 године рада и предвиђајући тежину будућих изазова већ рекли,  обзнанили и нагласили:

ИЛИ РАВНОПРАВНОСТ  ИЛИ САМОСТАЛНОСТ

 А ако смо уједињени онда смо и несаломљиви, и непобједиви!

Живјела Република Српска!

Након 24 часа је могуће дијелити материјал са овог блога уз обавезно навођење извора.

Ћирилична верзија.

Moj govor u Narodnoj skupštini Republike Srpske

ili

Dan poslije koga je Republika Srpska postala jača

Dejtonski princip kao i sam Ustav u Bosni i Hercegovini podrazumijevaju saglasnost tri naroda i dva entiteta, u bilo kakvom važnijem odlučivanju ili  konfliktu.

Jedino gdje tog najvažnijeg principa nema je Ustavni sud BiH. Ustavni sud BiH je sastavljen od po dva Srbina, Hrvata i Bošnjaka, kao i tri stranca. U njemu ne postoji ni veto, ni entitetsko glasanje, ni zaštita vitalnog nacionalnog interesa što je svojstveno u svim drugim segmentima u Bosni i Hercegovini.

Takve zaštite nema ni u djelovanju u odlukama visokog predstavnika koji je već postao više relikt istorije nego institucija. Zato su ta dva mjesta -  Ustavni sud BiH i Kancelarija visokog predstavnika - generatori nesporazuma i kriza u Bosni i Hercegovini. Kriza sa jedne strane,  a sa druge strane, što je još gore, predstavljaju alibi za bošnjački ekstremizam oličen u sputavanju i onemogućavanju prava  Republike Srpske kojoj javno i neometano prijete  ukidanjem, ali i prava naroda u Bosni i Hercegovini. Hrvatima se na silu i licemjernim inženjeringom biraju i nameću nelegitimni predstavnici a Srbima  se odriču prava koja imaju svi narodi po povelji Ujedinjenih nacija uključujući demokratsko odlučivanje, npr. Referendumsko izjašnjavanje građana ili prava na samoopredjeljenje koje tzv. međunarodna zajednica, a ustvari samo nekoliko velikih zemalja,  Srbima osporavaju i zabranjuju. Ta ista prava tih istih nekoliko velikih zemalja su obilato promovisali i podržavali kod ostalih balkanskih naroda, naročito kod Albanaca na Kosovu.

Ali multipolarnost svijeta, uključujući i region Evrope, se vraća na scenu.  U toku je velika repolarizacija prioriteta, moći i uticaja. Posebno u Evropi gdje  već imamo, u odnosu na ranije, potpuno  drugačije i po nas danas bolje stavove Mađarske, Italije i Španije. Vidljiva su i preslagivanja u Francuskoj i Njemačkoj. Naravno, ta dinamika može biti i promjenjiva kao što se može usporiti jačanje i uticaj Rusije i Kine ali se  ne mogu umanjiti. Multipolarni svijet i novi odnosi i u Evropi i u svijetu stvaraju mnogo povoljnije ozračje  za poziciju Republike Srpske i Republike Srbije.

Mi smo već etablirali svoju borbu za ravnopravnost i poziciju Republike Srpske kao nedjeljivog i državotvornog entiteta i moramo u tome ostati fokusirani i jedinstveni bez obzira na naše političke razlike i trenutnu situaciju i budući nepredvidiv  razvoj međunarodnih odnosa.

Naši ciljevi su pravedni a naše metode demokratske i pobjeda zavisi samo od našeg strpljenja i jedinstva.

Razumijevanje geopolitičkog trenutka, rasporeda navedene političke moći i uticaja i međuzavisnost ili suprostavljenost sa našom ličnom percepcijom nije posao za svakoga, ali jeste za narodne poslanike, političke lidere i državne funkcionere. Ako svi navedeni imaju isto ili bar slično mišljenje i svijest o potrebi zajedničkih i jedinstvenih  nacionalnih odluka, onda nema nikakvog straha za budućnost bez obzira na teške uslove i okolnosti u kojima smo danas zaglavljeni ne svojom voljom.

Zato vas molim za sabornost i razumijevanje. Molim vas da  ostavimo  iza sebe sve  političke razmirice i  odvojimo  lično od kolektivnog. To je danas mjera naše zrelosti, ali i mjera naše moguće odbrane, opstanka i napretka. Ima dovoljno drugih suštinski bitnih, ali istorijski manje važnih tema za svađe i rasprave. Status i Opstanak Srpske su iznad svega.

Nadam se da znate ili bar možete zamisliti koliko je naš narod srećan kad nas vidi jedinstvene. Nažalost, to se rijetko  dešava. Pojedinačno eksponiranje i jake i blistave riječi u našim izlaganjima ma kako atraktivne ako nisu u službi zajedništva nemaju snagu i nemoćnije su od najjednostavnijih riječi koje prosto pozivaju na slogu, sabornost i jedinstvo. Imajmo to u vidu kad pripremamo svoje govore u Narodnoj skupštini Republike Srpske.

Poštovane kolege iz opozicije, možda vam se Dodikova nacionalna politika  (o ekonomskoj neću polemisati jer tu jedinstvo nije uvijek ni neophodno), učini pogrešnom a možda jedino ona upravo takva bude  garancija i  zadnja šansa da nam se djeca rađaju i žive u Republici Srpskoj. Nije lako to spoznati a da ne rizikuješ da  dobijaš ružnu etiketu.

Ne žurite zato sa posezanjem za kamenom ako nešto ne volite ili ne  razumijete. Dužni smo svi da razmislimo o tome prije nego bacimo taj  kamen na drugačijeg  i drugačije mišljenje.

Meritum odluke Ustavnog suda BiH je potpuno jasan. Isto toliko je i licemjeran. U FBIH normalo po zakonu iz 2009-te, normalno upisuju vlasništvo poljoprivrednog zemljištva na FBIH, a administrativno upravljanje na kantone, dok se isto zemljište sa Republike Srpske preknjižava i upisuje  na BiH. I to radi Ustavni sud. Ali kakva zemlja takav joj i sud. Ili da pričamo o tome da postoji 8 neizvršenih odluka o ustavnosti i preko 15 apelacija  od kojih su samo dvije o vojnim stanovima  i 9. januaru vezane za Republiku Srpsku. Ali, ne samo da niko i ne zna koje su to odluke vezane za Federaciju, niti je neko u FBiH dobio prekoran pogled. A niti su se oglašavali ni članovi kvinte, visoki predstavnik ili neke ambasade pojedinačno po tim pitanjima. To je rezervisano samo za Republiku Srpsku ili da budemo precizniji protiv Republike Srpske.

Opet igraju na našu nedoraslost, poltronstvo i kukavičluk, na šta su već navikli. Vrijeme je da sad naviknu na našu hrabrost, odlučnost i slogu.

Zato nam i opomene i prijetnje nekih zapadnih država trebaju biti banalizovani i  beznačajni, jer više otkrivaju diskriminaciju kao  izvor problema, nego što nas trebaju ili mogu zastrašiti. Naša svijest i jedinstven stav našeg naroda o zajedništvu i slozi prevazilazi političke podjele i pojedinačne ambicije ili strahove, i jedini je putokaz u sigurnu budućnost. I naravno da se za to sa našim narodom za tu budućnost moramo izboriti, jer se to ne poklanja i ne nalazi slučajno na putu. Uostalom, narod je izvor suvereniteta svake zemlje jer je on taj koji čini i bira vlast koja u njegovo ime donosi odluke na šta je čije i na koga će se upisati.

 Pogrešno je i čekanje signala iz Srbije, Rusije, Kine ili nekih drugih država za koje se nadamo da bi nas podržale. To je gubitnička i potpuno autistična i kukavička politika koja zbunjuje narod a otkriva neodlučnost i manjak samopouzdanja onih koji rukovode. Ako ste neodlučni i zarobljeni strahom i kalkulacijama, onda takav signal ili takva podrška ne da neće stići unaprijed nego neće doći i kada vitalno zatreba ili situacija eskalira u nekom nezgodnom trenutku i pravcu. Kolebljivim, nezrelim i nesigurnim, podrška neće stići ni kada oni od kojih se podrška očekuje budu imali velike mogućnosti i volju da je daju. Za podršku prvo morate pokazati ličnu  hrabrost, karakter i odlučnost.

Ovo se posebno odnosi na razumijevanje pozicije i statusa Srbije od koje često neoprezno i naivno očekujemo pa čak i tražimo da glasnije od nas samih zastupa naše interese, čime bi sama Srbija sebe dovela u nezahvalnu poziciju da nam suštinski može pomoći mnogo manje. Objektivno najveća pomoć Srbije za nas je u njenom jačanju i napretku, sve jačoj ekonomskoj i odbrambenoj moći, ali i međunarodnoj poziciji koju uporno izgrađuje,  stasavajući u  najvažniju državu na Balkanu. Država koja determiniše procese i garantuje mir i stabilnost a time i naš opstanak i status. I da budem potpuno iskren: da je Srbija ona od prije 10 i više godina  naš narod u Crnoj Gori bi bio još više ugrožen, i ne bi se tako jako uzdigao a možda bi bio i napadnut i satrven. I Republika Srpska bi tada bila vjerovatno i dalje omalovažavana i skrnavljena. Dakle, jaka i moćna  Srbija jako govori i kada ćuti. Slično je i sa Rusijom i Kinom. Naša je sreća što je Srbija u takvoj poziciji i što je trenutno rukovodstvo sa Aleksandrom Vučićem u svakom gradu Republike Srpske i Federacije Bih gdje ima našeg naroda nešto izgradilo i pomoglo. Zato treba dobro razmisliti prije nego se Srbiji brzopleto uputi kritika ili zatraži nekakav “jasan” signal.

Kristalno je jasno da ako smo  odlučni, čvrsti i uporni stići će podrška prije ili kasnije kako sa mjesta odakle joj se nadamo, tako i sa mjesta na koja  možda nismo računali.

Još da napomenem i podsjetim da nas je počivši patrijarh Pavle često znao prekoriti da nam kao narodu često najviše nedostaje strpljenje. To strpljenje danas moramo da integrišemo u našu odlučnost i upornost. Pokažimo spremnost da podnesemo i ličnu žrtvu koja isključuje samoljublje i gramzivost, i učinimo ono čime će se naše potomke sačuvati a čime će se oni  ponositi.

 I da zaključimo. Mi smo u Ujedinjenoj Srpskoj  21.11.2019. godine  slaveći 4 godine rada i predviđajući težinu budućih izazova već rekli,  obznanili i naglasili:

ILI RAVNOPRAVNOST  ILI SAMOSTALNOST

 A ako smo ujedinjeni onda smo i nesalomljivi, i nepobjedivi!

Živjela Republika Srpska!

Nakon 24 časa je moguće dijeliti materijale sa ovog bloga uz obavezno navođenje izvora.

Latinična verzija