СРБОФОБИJА И АУТОШОВИНИЗАМ У СВЈЕТЛУ ДЈЕЛОВАЊА ПОЛИТИЧКО-МЕДИЈСКИХ АГЕНТУРА ИЛИ МИНСКА ПОЉА СРПСКЕ НАЦИОНАЛНЕ ПОЛИТИКЕ

Пред настанак постмодерног доба ми Срби се као народ морамо  одрећи сваког политичког екстремизма и не насједати на трикове о великосрпском пројекту. Али је још важније да спознамо да морамо  одлучно и  чврсто заступати сва своја права на постојање и развој у складу са својом величином, бројем и територијом на којој живимо или је посједујемо. Задржати право да сами одлучујемо о својој судбини је и прва и задња линија наше одбране и опстанка.

Готово сви народи свијета или огромна већина, осјећај припадности и оданости својој нацији и вођење националне политике су се укоријенили у свакодневни начин живота. Скоро да нема државе гдје постоје недоумице у вођењу националне политике или у поимању националног идентитета. Наш народ и државе, које је стварао и губио  у ранијем или скорашњем времену, још нису достигли или заслужили ту сасвим уобичајену и нормалну праксу. У нашем окружењу, а на жалост и много шире, нормално је водити скоро сваку другу политику сем српску на чији се помен повампире стереотипи о хегемонији, великосрпским пројектима и сличним, на жалост, још увијек актуелним фразама. Много је разлога. Географски је балканско размеђе гдје су свјетске  религије, народи и државе помјешани и нашивени једни на друге или ка другима баш ту на нашим огњиштима. И чим се нешто у односима великих земања уздрма шавови попуштају или пуцају, управо  по тим нашим огњиштима. А онда и по нашим главама. Вјерски шавови који слиједе наш културни идентитет су готово идентични територијалним, јер припадамо православљу које је од јачих, већих и лукавијих религија у свакој историјскoј фази било планирано за истребљење, било од  ислама, било католичанства или државних идеологија англиканског типа, што су у складу са својим интересима заговарали већи улазак Tурске на Балкан. Једнако страшна и по нас погубна је идеологија фашизма која је преко оних који су је на Балкану прихватили и пригрлили, а данас парадоксално чак проповједају антифашизам, над нашим народом проводили највећи и једини прави геноцид на овим просторима. У законима НДХ званично је писало побити, покатолчити и протјерати. Кад и колико год налазим мане нашем народу на крају закључим да смо ипак јединствени, не у смислу увијек недостајуће слоге, већ по томе што би већина других народа у условима у којим  смо ми опстали вјероватно већ одавно нестала, било асимилацијом или  расељењем.

Наша историја у задњих 100 и више година тужна је епопеја о сатирању, нестајању и опстанку. Данас када нам слаби наталитет те имамо релативно смањен број становника у задњих 50 година, али ипак још увијек  више од народа који нас окружују и који су своје државе и свијест стварали на терет нашег угрожавања, потребна нам је истовремено чврста и јединствена саборна политика која превазилази све административне границе. То би једнако била  модерна и традиционална политика заснована на памети, економском  развоју са повећањем политичког утицаја и интересовања те могућношћу снажног и правовременог одговора на изазове будућности. Има ли је?

Објективно, Србија се никад до сада није значајније економски уздизала и војно и организационо напредовала у условима државне и политичке неутралности. Ретроспективно чак ни у раздобљима наших великих  историјских побједа нисмо имали подршку оних који су у том времену као наши савезници одлучивали и кројили судбину Балкана. Бити упоран, напредовати и мудро чекати, нисмо умјели, али нису нам ни дозволили да креирамо то умјеће и дочекамо шансу у стању јаке историјске свијести и државне моћи да би  могли  искористити указане прилике и потпуно природно контролисати етничке и државне територије на којима је суверено живио већински народ нашег племена и вјере али и сви други који са нама дијеле простор историју и будућност.

Концепт смо изгледа напустили или изгубили баш онда када смо  требали  да га утемељимо, негдје послије Првог свјетског рата, када су наши владари Петар а потом и Александар Југославију наивно конципирали као наше великодушје, суштински расипање умјесто сабирања народа и територија, не процјењујући бријеме сазријевања и потребе за националним државама код Хрвата и Словенаца. Не баш идентично јер је наш положај много слабији али велика је сличност са данашњим статусом и тежњама  Бошњака или Албанаца. Краљ није послушао војводу Мишића да се многоструко већој Италији уступи разрјешење статуса Словеније и Хрватске а Србија без ичијег отпора остане са пола излаза на Јадранско море. Српски владари су чак и Боку Которску умјесто књижења властитој држави поклонили Црној Гори, која до тад није имала никакву тапију или власт на тим територијама. Данас у Боки као и цијелој Црној Гори, Срби се боре за најосновнија права и голи опстанак док су најгласнији у угрожавању наших права баш они којима смо тада државност спашавали. Чак  су покушали да нас протјерају, избришу са територије и устава а Српску православну цркву препишу новооснованим сектама.

Наше наде су се увијек будиле када се појављивао нови лидер, а када их нисмо имали патили смо за својим краљевима и краљевинама, или смо стварали  илузије о лидерима комесарског типа попут Крцуна и Ранковића, или чак  вегетирали на легендама типа Краљевића Марка. Уздизањем Слободана Милошевића 1989. на Газиместану од огромне енергије, нисмо примјетили да Милошевић као лидер у нарастању има исте или још погубније ставове о Југославији попут краљева Петра и Александра, који су ваљда мислили да копирају руског цара, па да обилазе све земље и предјеле, а да их усхићено дочекују други народи. То су у нашем случају били Хрвати, Словенци и Македонци (Црногорци су се тад сматрали надсрбима) од којих су српски владари очекивали да Cрбима  изражавају љубав и поштовање, због спасавања од покоравања од стране Италије или Аустроугарске, што би довело до њихове трајне асимилације. Атентат у Марсељу, који су организовале усташе са македонским фракцијама ВМРО уз подршку италијанских фашиста, наше заблуде, на жалост, није распршио. Већ тада је било јасно да ће многи Срби служити комунизму и касније Јосипу Брозу, док су се други и комунизмом и Брозом само добро послужили.

 

 

Милошевић се неспреман да прихвати и разумије буђење националне свијести свога народа и не препознавајући шта слиједи, послије рушења Берлинског зида, препао и наставио сличном инерцијом чувања Југославије која га је сатјерала у ћошак и на крају насликала као „балканског касапинаˮ. Због свога дефицита у разумијевању националне геополитике да препозна историјски тренутак и лоше  процјене, Милошевић не само да  није   разумио  шта слиједи послије пада Берлинског зида већ није ни стварао алтернативне правце државне политике. Погрешно, а можда и узалудно, трошио је велику пробуђену енергију народа. Јован Рашковић и Радован Караџић ни помоћу Добрице Ћосића, који их је брзо препустио Милошевићевим плановима и наслеђеној комунистичкој потреби да га слушају, по сваку цијену, нису били играчи који су га могли фасцинирати и окренути, а били су ограничених моћи окупирани ситуацијом у Хрватској и Босни и Херцеговини. Рашковић је брзо политички  онеспособљен и умро је тужан и несхваћен од плебса којем је желио да служи,  а Караџић се коцкао са Милошевићевом сујетом и стицајем околности постао историјска личност. Хашки суд ће га покушати упрљати да не буде путоказ било каквој будућој српској политици, али га неће моћи избрисати. Затим смо након убиства Зорана Ђинђића који је имао више храбрости од осталих  имали неколико суштински трагичних лидера попут Коштунице и Тадића (треба им додати и Биљану Плавшић у Републици Српској), који су не увидјевши крај монополарног одлучивања у свијету мање или више потпуно запоставили изградњу државних институционалних ресурса, потпуно се предајући евроконформизму и евроатланском вртлогу. Затим  је Томислав Николић, свјесно или несвјесно, пробио та трула врата српског политичког конформизма, да би Александар Вучић испод радара САД и ЕУ успио да земљу покрене путем озбиљнијег економског  развоја, преко много нових привредних субјеката, који су напокон у Србији запошљавали људе и дизали буџет. Стратешки је кокетирао са истоком и западом, те је врло брзо развој и новостечени буџетски вишак усмјерио према крупним инфраструктурним  пројектима. Релативно усамљен и праћен великим  личним  самопоуздањем у  мијењању  најлошијих секвенци српске колективне свијести,  прерано је на себе навукао  доста омразе. И  док су се западњаци досјетили, Србија је почела да улаже у војску, њену мобилност, убојитост и оперативност. Вучић је попунио ту нашу националну   потребу за вођом успут носећи етикету једног од најневољенијих владара-лидера из угла малограђанских елита, аутошовинистичких фанатика и србофоба, који у  Србији уживају статус и углед „светих  краваˮ, без икаквог покрића и што је важно навести, без озбиљног знања. Гротескно је било  гледати поменуте, како се на искрице наде да би предсједник Србије земљу могао да нагиње или заглави у њихово „западољубљеˮ брзином свјетлости претварају у Вучићеве аполеогете. Чим се освјесте, кад примјете  даљу геополитичку еквидистанцу коју Србија  држи, одмах истом брзином поново почну  са фанатичном србофобном, антируском и антикинеском политиком .Страшно је и поразно да дио српске грађанске елите неутралност сматрају нагињањем истоку.

Овај дугачак увод пишем због помјешаних осјећања у Републици Српској послије локалних избора, премало радосних вијести из Црне Горе, а загледан у Србију чији напредак је есенцијалан  услов опстанка Републике Српске. Да се не лажемо да је Србија слаба, Срби ван Србије би били у веома тешкој позицији. Не вриједи бити хроничар или аналитичар и само пратити промјене америчке политике након избора, варничење између Европе и Русије, кинески геополитички продор на запад и сијасет других важних знакова, јер је потребно  да се више и агресивније ради  на властитој свијести али и привреди, инфраструктури и институцијама.

Ако изузмемо вријеме Немањића до Косовске битке и дугог периода патњи под Османлијама до Првог српског устанка, видјећемо да од тада траје невјероватна константна акција већих и утицајних земаља у правцу мање или веће контроле над  српским народом, односно његовом територијом, што заиста  има епохалне размјере. Све велике и моћне земље, а поготово западни свијет, су одавно успоставиле политичке и обавјештајне агентуре на Балкану, а поготову у Босни и Херцеговини, Србији и Црној Гори. Нису ни друге земље наше планете поштеђене, али је њихов положај брига њихових политичких елита и народа. Матрица утицаја већ више од вијека се заснивала на новцу амбицијама и пропаганди који су у спојеним посудама пласирани на политичке прваке, интелектуалце, официре, полицијске функционере и трибуне, издаваче, индустријалце, данас  привреднике. Траје то већ више од 100 година, а данас се то ради  суптилније и лицемјерније преко много већег броја субјеката, великог броја телевизијских канала, удружења, аналитичара, портала, таблоида, блогера, те све додатно  продукује преко  моћних  друштвених мрежа и других мање официјелних комуникацијских канала. Иако су данас методе, како се види суптилније и подлије, једнако су немилосрдне као у тзв. недемократска времена. Наполеон је одушевљено хвалио Карађорђа, као хероја, који се у немогућим условима бори и подиже устанак у Србији, да би, када је процјенио да се овај окренуо Русији посегнуо за организацијом његовог убиства.И Данас се скидају главе и склањају лидери или убијају премијери попут Зорана Ђинђића. Више је од једног вијека, Срби се покушавају  успоставити као снажан и озбиљан народ и држава, те дефинисати  своје државне и националне интересе. Истовремено ради географске и стратешке позиције територије коју заузимају траје и вјековна акција да у томе не успију и да остану у подређеном или, што је једнако страшно, у поданичком положају. Угаони камен за процјену, гдје смо и у каквом смо положају, је позиција нашег народа на Косову, преко Дрине и уз море.

Данас је најтеже. Зато се увијек треба осврнути назад прије сваког новог корака.

У задњих 50-60 година,  Срби су преварени и наведени да служе свјетском комунизму, без права на историјска сјећања, јер су ваљда иживјели своје велике државе, краљевине и владаре, те  велике историјске моменте и територије од Црног до Средоземног или Егејског мора. Дакле, три мора, у Душаново доба. Вријеме комунизма је довело српску интелигенцију до статуса дисидента или изгнаника, а прагматични дио те интелигенције је постао властољубив и окренуо се  ка настајућем врло профитабилном аутошовинизму, коме су након брисања сјећања Србије на три мора, такозвани *круг двојке* и  пашњаци око три Мораве били сасвим довољни. Нешто између било би реално логично и оствариво, али се у великим и моћним  земљама које теже да уређују свијет, процјенило да Срби морају да се онеспособе и фрагментују. Тако се након  Берлинског конгреса, првог и другог српског устанка и стицања пуне независности са изградњом државе па на овамо десило да Србија побједница из Балканских ратова а затим и Првог свјетског рата постане тројна држава  Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевина Југославија, и већ у старту изгуби национални и државни стожер и темељ као једина побједница у том новом друштву и једина организована држава. Послије Другог свјетског рата се наставила дезинтеграција српског етничког и државног  простора , у којем су Срби као родоначелници антифашизма поднијели највећи терет и били највеће жртве. Други су вјерно служили Хитлеру, истребљујући Србе у најстрашнијем геноциду тога доба, о којем вјерно свједочи Јасеновац и други концентрациони логори у НДХ добу. Међу њима једини у свијету је дјечији концентрациони логор за српску дјецу наравно. Да су нека друга дјеца била у питању, била би то тема сваког уџбеника на свијету.

Даље, у послијератној тзв. Титовој Југославији гдје су усташе и домобрани 1945 масовно прелазили у партизане а четници масовно убијани и послије рата,  Срби се  дезинтегришу у 6 (шест), (дупло више цјелина него послије Првог свјетског рата) република, а  Србији, као једној од њих, се намећу и две покрајине:  Косово и Војводина. Да несрећа буде већа,  радикализована  је подјела на четнике и партизане. То је додатно онеспособило било какву саборну и националну политику, те је почело најстрашније вријеме које је изродило тај несрећни аутошовинизам као највећу националну аутоимуну болест на српском националном бићу.Та болест је жилава , стално мутира и исцрпљује националну и државну супстанцу.

Тако је послије  Другог свјетског рата почело је доба политичких представника Срба који су се борили против тзв. српског империјализма и хегемонизма који поготову у то доба нису ни постојали. Они су, доказујући своје комунистичко, либерално или демократско определење, били предводници у гушењу било какве мисли да се историјске, културне, етничке, али и етичке и умјетничке вриједности валоризују као властити темељ или допринос српског народа, макар том накарадном комунистичком поретку и држави. Почело је протјеривање књижевника и интелиганције из другух република, највише из Босне и Херцеговине, те се пројекат Београдског пашалука почео остваривати. Аутошовинизам код Срба, који суштински спутава властита достигнућа, потенцијале и вриједности, није само расцјепио  властиту интелектуалну елиту већ је отворио је пут за бујање великонационалних тежњи код Словенаца, Хрвата, Муслимана-Бошњака и Македонаца, чак и Црногораца, који су од перцепције да су надсрби кренули у пројекат антисрби. Анестезијом властите интелигенције, Срби за разлику од других нису имали  прагматичног и окретног политичара  у почетку распада Југославије, који би процјенио да се са Словенцима треба договорити, а не сукобљавати бранећи Југославију у распаду. Тако је пропуштено кључно вријеме за дефинисање властитих националних интереса. О томе нам лекцију данас држе Албанци. Домино ефекат након осамостављивања Словеније што смо требали подржати,, јер је то било неминовно, а са Словенцима никад нисмо имали државне или територијалне проблеме, наставио се преко Хрватске, Босне и Херцеговине до Македоније и Црне Горе застајући на Косову, јер су се у том периоду и геополитичке околности у свијету почеле мјењати.  Русија и Кина, али и друге земље су вратиле клатно у мултиполарно, а не само  западно управљање свијетом. Настанак и стасавање (умјесто пројектованог нестанка) Републике Српске, многима је покварило шему, која се до тада готово неометано одвијала и гдје се цивилизовани свијет западних земаља лаконски оглушио на највеће протјеривање, погроме и убиства српског становништва 1992-1999, подло продукујући и увећавајући до бесмисла причу о  злочинима неких српских војних формација у отаџбинском рату, које су несумљиво дјеловале осветнички. То се подло користило за стварање подлоге и алибија за етикету Срба као геноцидног народа уз лицемјерно запостављање  српских  жртава које су процентуално биле скоро исте или веће од  других народа јер су Срби  убијани и протјеривани у свим бившим југословенским републикама. Замало да успију и да се то у Уједињеним нацијама усвоји као постулат упркос томе што је у бившој Југославији највише Срба процентуално погинуло, највише Срба је протјерано и највише имовине управо од њих отето или им је уништено. И још Република Српска не пристаје да нестане?

Контраефекат се полако попут грудве снијега увећавао. Косово фактички нисмо признали, Република Српска је почела да прича о самоопредељењу, а западни алиби, који се заснивао на конструкцији да су Срби мали Руси и руски мостобран ка Балкану и топлим морима, је  полако слабио иако је био повод и изговор да се  свака акција и злочин против нашег народа унапријед оправда ради тих западних геополитичких интереса, а свака наша идеја третира као недемократска и антизападна. Е, тај алиби се западу вратио као бумеранг, јер  Срби нису били мали Руси нити су потпуно похрлили западу, али Руси јесу ојачали и помогли мале Србе. Чинили су то као братски народ из пансловенских побуда али и да покажу своју обновљену моћ. То и скорашње настајање огромног покрета народа у Црној Гори, преко литија које су носиле несумњив српски печат и знамење, на западу је изазвало велико узнемирење  праћено хистеријом и ревитализацијом стереотипа да су Срби за све криви.И док западни геополитички центри  нису ни просудили и одлучили како даље, на Балкан је стигла и Кина са сличном политиком према Србији као и Русија.

И шта ће сад зaпадни европски свијет, којем Срби колико и Руси културолошки и територијално припадају али их ипак држе ван свога дворишта? Будући да је тај свијет примјетио  да се заглавио у постмодерној декаденцији није на вријеме успио да смисли и конструише нову политику или, не дај боже, сукобе на Балкану.Прибјегли су старом рецепту и као по навици поново  почели да нам гурају прст у око финансирањем и продуковањем политичко-медијских агентура и аутошовиниста, као провјерених утјеривача њима увијек одговарајућег србофобног политичког правца, који нас као народ покушава додатно дезинтегрисати до тачке, односно територије и утицаја који одговара , на срећу, свемањем дијелу запада. Паралелно са тим, готово сви српски лидери су добили понуде које  се  тешко одбијају.

Тај спољни утицај на српске лидере често је био катасрофалан а увијек  пресудан, а наши владари се нису баш прославили геополитичким процјенама и успјесима. И док се данас из свих политичких оруђа јавно пуца по Додику, Мандићу, Кнежевићу и сличним српским трибунима (да не спомињем своју маленкост), највећи број пригушених пуцњева или невидљивих стријела, пријетњи, обећања и уцијена усмјерен је на актуелног предсједника Србије, Александра Вучића. Он је на срећу или властитом интуицијом, прошао испод поменутог западног радара и успио економски и војно да уздигне Србију (чак и западним парама), а сачува чврсте везе са Русијом, истовремено се повезујући са Кином. Од каквог су материјала и како ће се држати сви набројани, изгледа да нећемо брзо сазнати.

Црна Гора је посебна прича, готово библијска. И ја лично, али и већина српских политичара и интелектуалаца, историчара и културних радника, дијелили су мишљење да је српска политика у Црној Гори угашена, а да ће нам успјети  полако гасити и културу и споменике о постојању. Онда су почеле литије, које су у супротности са црногорским менталитетом попримиле Гандијевску варијанту отпора, укњижили и прве, истина, стидљиве подршке и разумијевања Европљана али и Бошњака. Почетак ерозије корумпираног србофобног режима је почео уз стидљиво дистанцирање евроатланских покровитеља бившег режима.

Република Српска се већ дуго уздиже у западни бедем националних и државних интереса свих Срба, а не само Србије како то многи погрешно наводе. Бањалука постаје истинска друга српска престоница на западном бедему или, елегантније речено, пољу утицаја и то чини не правећи профил посебних босанских Срба који  не опонирају Београду у правцу прављења неких нових Црногораца већ исијавајући братска осјећања саборности и љубави.

 А сад мало о агентурама и аутошовинистима, који нервозни што полако  губе утицај, ваљда сањају  да  би се према нама требали понашати као политички комесари у доба комунизма. Добро је да данас тим агентурама лоше иде и да јавном кукњавом то показују, а инерција да су баш они најважнији на путу који ће их довести на важне положаје кад се српска политика потпуно аутошовинизује и угуши свака национална идеја и изгуби понос, не да им мира па хистерично  разоткривају своју интелектуалну инфериорност упркос намјерама да то припишу другима. Постају јасно видљиви и онима који нису имали способности да разумију шта је то србофобија и аутошовинизам и шта то они суштински раде, али и онима којима то нису ни примјећивали као појаву.

Иначе, агентуре и аутошовинисти, за разлику од Србије, у Српској нису уопште били запажени или примјетни до у задњих 10-так година, јер су углавном  били тиха подршка партијама под западном контролом. Због новца, али и бијесни што нису постали довољно важни, у задњих неколико година ничу као гљиве. У Српској се све отвореније стављају на страну параобавјештајних босанских екстремиста, који институционално али и тајно *испод жита* стоје на врху владајуће бошњачке пирамиде. Већ   дуго покушавају да створе алтренативу легитимним представницима из Републике Српске а створили су мреже утицаја и ресурса. Аутошовинисти заједно са њима постају агресивни, запањујуће примитивног вокабулара, острашћени и необуздани, те због тога имају све мање утицаја у друштвено свјесним слојевима и интелигенцијом у  Републици Српској. То их доводи до даљих фрустрација јер из све више људи у Српској  не само да их неће да послуша, већ све више заобилазе  игноришу или им се супростављају. Тренутно се, пратећи стеротипе и инерцију западне политике, која се бави реорганизовањем свога правца и приоритета, баве таргетирањем и пласирањем неистина најниже врсте и најприземнијег типа.  Затим, када у  значајном броју случајева буду игнорисани и одбачени, покушавају да се представе као жртве, па покушавају тражити заштиту у амбасадама  западних земаља, пишући неинтелигентне поруке и информације, у ствари, интриге које би им омогућиле бенефите и опстанак. Али као што наведох, паре се потроше. Постепени губитак утицаја на догађаје и токове,  и стварање малог острашћеног али утицајног круга аутошовиниста и србофоба утиче на радикализацију међусрпских сукоба док креатори радосно  чекају  тантијеме од босанских или међународних донатора. Политички утицај им је ипак још статистичка грешка, па је једино што им преостаје да оправдају узимање новца радикализација  и рециклирање афера и стереотипа у Републици Српској.На тај начин себе представљају као алтернативу или угрожене промотере западне политике. Тако су и почели када су колатерално постали  и згодан плијен тзв. сарајевске чаршијске политике и остатака АИД-а, ратне бошњачке обавјештајне службе, што већ скоро 30 година сатанизује Републику Српску. Ламентирање над причама о људским правима и демократији, цивилном друштву и сличним терминолошким постулатима западне демократије, из пера или  уста аутошовинистичких кругова већ дјелује гротескно, јер једини досег имају у наведеном сарајевском политичко-медијском кругу. Али и таква роба има свога купца или потрошача, у складу са својом тренутном вриједношћу  или будућом употребљивошћу. У сваком случају, аутошовинисти ће остајати без интелектуалног даха, а агентуре ће се наставити борити за афирмацију и бенефите,  покушавајући одржати жар угашеног пламена, који се раније до неба разгорио на духу нашег самопорицања. Осјетивши те процесе, почели су са злоупотребом институционалних позиција, па се у јавност стално пласирају снимци и информације које су настале нелегалним прислушкивањем и надзирањем сваког ко није по моделу сарајевске чаршије. Ту се већ отворила пандорина кутија и оголила се намјера да нас из Републике Српске, који имамо легитимитет и подршку властитог народа, потпуно сатру и униште на најпримитивнији и најнелегалнији начин. Модели су непромјењени па су Срби са легитимитетом и ауторитетом у Босни и Херцеговини углавном представљени или као криминалци или ратни злочинци. И не треба их потцјењивати или се ругати  њиховом отужном интелектуалном профилу, јер се објективно  може закључити да су сад најгори и најопаснији, спремни на све. Спремни су да као никад употребе аутошовинисте и политичке агентуре и да искористе њихову хистерију, због неостварених личних идеја и амбиција. Неостварене амбиције се, иначе, лако искористе као гориво, индукујући повећан труд на сакаћењу и блаћењу властитог народа, а посебно његових аутентичних и легитимних представника.Уобичајено је да се то може  добро наплатити или на тај начин постати нова власт. Сукоб увијек има највећи интензитет у правосудном и политичком спектру, и то се управо дешава. Зато нас покушавају завадити до мјере када се више никада нећемо сложити и састати да дамо заједнички одговор. Сазријевање свијести о потреби Републике Српске да сама одлучује о својој будућности и устоличавањем Бањалуке, као друге српске престонице, на западном бедему нашег територијалног и духовног простора, није прошло непримјећено. Највеће прославе побједе просрпске Коалиције за будућност Црне Горе, одмах по првим резултатима, скоро истовремено су резултирале слављем на улицама Београда и Бањалуке, а да то нико посебно није организовао. Једноставно ријеч је о колективној, скоро рефлексној перцепцији. Ни то није прошло непримјећено.

Објективно у свијету, на важним и моћним мјестима, још постоје они који нам нису опростили настанак Републике Српске, а Ђукановићев  дебакл у Црној Гори су доживјели као шамар или отрежњење. Правци, који би нама гарантовали опстанак, равноправност и права, која други народи одавно имају и даље су запречени минским пољима кроз која се не смије срљати, већ је пролаз могућ само са истовременом комбинацијом знања, мудрости и храбрости. Све те три ствари несумњиво посједујемо, али их ријетко   користимо  истовремено.

Ми смо као народ који се поново буди на много мјеста почели да славимо ослобођење од наметнутих граница и окова. Јачање Србије у сваком погледу, промјена геополитичке равнотеже у свијету и наше, додуше касно, сазријевање и спознаја о своме положају и  правима , не могу се прескочити у будућим трасирањима укупне српске, али и европске политике према Балкану. Разговори и виђања предсједника Србије у готово истом мјесецу са предсједницима Русије, Америке, Француске, Њемачке и многим европским функционерима уз редовну комуникацију са Кином, довољно говоре о другачијим процесима у будућности.

Стрпљење јесте кључно, али и историјски тренутци не трају вјечно, већ могу бити само бљесак или немушти знак када је за нешто једина  прилика и једини тренутак. Можда би поред несумњиво растућег ослобођења  разних менталних стега, које су нам спутавале националну мисао, требали хладне главе и памети да размотримо  опције и стратегије уједињења. Нашој култури и језику не треба пасош. На свим континентима у нашим црквама и институцијама културе, говори се исти-наш језик, тако да у нашем духовном простору сунце никад не залази. Одбацили смо подле покушаје да нам то представе као некакву великосрпску политику или став и близу смо тачке када нећемо допуштати никакву неравноправност према нашем народу, култури или жртвама. Тако би свима било јасно да наша равноправност, ако је неко покуша укинути, а да поновимо ,готово сви европски народи  давно су је себи обезбједили, може да у случају угрожености буде и пут  до самосталности. Уосталом, ми у Српској већ потпуно самостално доносимо одлуке упркос србофобији и аутошовинизму, који су се у Републици Српској удружили и заједно се баве сатанизацијом и етикетирањем сваког легитимног и аутентичног српског политичара. Прихватајући сваку другу, сем српске политике, нормалном и значајном наши аутошовинисти и даље лете на испарењима самопорицања. Постављањем минских поља пред сваку будућу српску или просрпску политику, а кроз која будемо морали проћи, овој генерацији је постављен тежак и озбиљан задатак, чије би испуњење могло  нашим потомцима обезбиједити сигурну будућност не угрожавајући ничији други колективни или појединачни интерес. Важно је да разумијемо шта је пред нама, да имамо знања и вољу да преузмемо одговорност показујући  одлучност, непоколебљивост и спремност на личну жртву. Та цијена је урачуната у сваки успјех.

Др Ненад Стевандић

Након 24 часа је могуће дијелити материјал са овог блога уз обавезно навођење извора.

Ћирилична верзија.

SRBOFOBIJA I AUTOŠOVINIZAM U SVJETLU DJELOVANJA POLITIČKO-MEDIJSKIH AGENTURA ILI MINSKA POLJA SRPSKE NACIONALNE POLITIKE

Pred nastanak postmodernog doba mi Srbi se kao narod moramo  odreći svakog političkog ekstremizma i ne nasjedati na trikove o velikosrpskom projektu. Ali je još važnije da spoznamo da moramo  odlučno i  čvrsto zastupati sva svoja prava na postojanje i razvoj u skladu sa svojom veličinom, brojem i teritorijom na kojoj živimo ili je posjedujemo. Zadržati pravo da sami odlučujemo o svojoj sudbini je i prva i zadnja linija naše odbrane i opstanka.

Gotovo svi narodi svijeta ili ogromna većina, osjećaj pripadnosti i odanosti svojoj naciji i vođenje nacionalne politike su se ukorijenili u svakodnevni način života. Skoro da nema države gdje postoje nedoumice u vođenju nacionalne politike ili u poimanju nacionalnog identiteta. Naš narod i države, koje je stvarao i gubio  u ranijem ili skorašnjem vremenu, još nisu dostigli ili zaslužili tu sasvim uobičajenu i normalnu praksu. U našem okruženju, a na žalost i mnogo šire, normalno je voditi skoro svaku drugu politiku sem srpsku na čiji se pomen povampire stereotipi o hegemoniji, velikosrpskim projektima i sličnim, na žalost, još uvijek aktuelnim frazama. Mnogo je razloga. Geografski je balkansko razmeđe gdje su svjetske  religije, narodi i države pomješani i našiveni jedni na druge ili ka drugima baš tu na našim ognjištima. I čim se nešto u odnosima velikih zemanja uzdrma šavovi popuštaju ili pucaju, upravo  po tim našim ognjištima. A onda i po našim glavama. Vjerski šavovi koji slijede naš kulturni identitet su gotovo identični teritorijalnim, jer pripadamo pravoslavlju koje je od jačih, većih i lukavijih religija u svakoj istorijskoj fazi bilo planirano za istrebljenje, bilo od  islama, bilo katoličanstva ili državnih ideologija anglikanskog tipa, što su u skladu sa svojim interesima zagovarali veći ulazak Turske na Balkan. Jednako strašna i po nas pogubna je ideologija fašizma koja je preko onih koji su je na Balkanu prihvatili i prigrlili, a danas paradoksalno čak propovjedaju antifašizam, nad našim narodom provodili najveći i jedini pravi genocid na ovim prostorima. U zakonima NDH zvanično je pisalo pobiti, pokatolčiti i protjerati. Kad i koliko god nalazim mane našem narodu na kraju zaključim da smo ipak jedinstveni, ne u smislu uvijek nedostajuće sloge, već po tome što bi većina drugih naroda u uslovima u kojim  smo mi opstali vjerovatno već odavno nestala, bilo asimilacijom ili  raseljenjem.

Naša istorija u zadnjih 100 i više godina tužna je epopeja o satiranju, nestajanju i opstanku. Danas kada nam slabi natalitet te imamo relativno smanjen broj stanovnika u zadnjih 50 godina, ali ipak još uvijek  više od naroda koji nas okružuju i koji su svoje države i svijest stvarali na teret našeg ugrožavanja, potrebna nam je istovremeno čvrsta i jedinstvena saborna politika koja prevazilazi sve administrativne granice. To bi jednako bila  moderna i tradicionalna politika zasnovana na pameti, ekonomskom  razvoju sa povećanjem političkog uticaja i interesovanja te mogućnošću snažnog i pravovremenog odgovora na izazove budućnosti. Ima li je?

Objektivno, Srbija se nikad do sada nije značajnije ekonomski uzdizala i vojno i organizaciono napredovala u uslovima državne i političke neutralnosti. Retrospektivno čak ni u razdobljima naših velikih  istorijskih pobjeda nismo imali podršku onih koji su u tom vremenu kao naši saveznici odlučivali i krojili sudbinu Balkana. Biti uporan, napredovati i mudro čekati, nismo umjeli, ali nisu nam ni dozvolili da kreiramo to umjeće i dočekamo šansu u stanju jake istorijske svijesti i državne moći da bi  mogli  iskoristiti ukazane prilike i potpuno prirodno kontrolisati etničke i državne teritorije na kojima je suvereno živio većinski narod našeg plemena i vjere ali i svi drugi koji sa nama dijele prostor istoriju i budućnost.

Koncept smo izgleda napustili ili izgubili baš onda kada smo  trebali  da ga utemeljimo, negdje poslije Prvog svjetskog rata, kada su naši vladari Petar a potom i Aleksandar Jugoslaviju naivno koncipirali kao naše velikodušje, suštinski rasipanje umjesto sabiranja naroda i teritorija, ne procjenjujući brijeme sazrijevanja i potrebe za nacionalnim državama kod Hrvata i Slovenaca. Ne baš identično jer je naš položaj mnogo slabiji ali velika je sličnost sa današnjim statusom i težnjama  Bošnjaka ili Albanaca. Kralj nije poslušao vojvodu Mišića da se mnogostruko većoj Italiji ustupi razrješenje statusa Slovenije i Hrvatske a Srbija bez ičijeg otpora ostane sa pola izlaza na Jadransko more. Srpski vladari su čak i Boku Kotorsku umjesto knjiženja vlastitoj državi poklonili Crnoj Gori, koja do tad nije imala nikakvu tapiju ili vlast na tim teritorijama. Danas u Boki kao i cijeloj Crnoj Gori, Srbi se bore za najosnovnija prava i goli opstanak dok su najglasniji u ugrožavanju naših prava baš oni kojima smo tada državnost spašavali. Čak  su pokušali da nas protjeraju, izbrišu sa teritorije i ustava a Srpsku pravoslavnu crkvu prepišu novoosnovanim sektama.

Naše nade su se uvijek budile kada se pojavljivao novi lider, a kada ih nismo imali patili smo za svojim kraljevima i kraljevinama, ili smo stvarali  iluzije o liderima komesarskog tipa poput Krcuna i Rankovića, ili čak  vegetirali na legendama tipa Kraljevića Marka. Uzdizanjem Slobodana Miloševića 1989. na Gazimestanu od ogromne energije, nismo primjetili da Milošević kao lider u narastanju ima iste ili još pogubnije stavove o Jugoslaviji poput kraljeva Petra i Aleksandra, koji su valjda mislili da kopiraju ruskog cara, pa da obilaze sve zemlje i predjele, a da ih ushićeno dočekuju drugi narodi. To su u našem slučaju bili Hrvati, Slovenci i Makedonci (Crnogorci su se tad smatrali nadsrbima) od kojih su srpski vladari očekivali da Crbima  izražavaju ljubav i poštovanje, zbog spasavanja od pokoravanja od strane Italije ili Austrougarske, što bi dovelo do njihove trajne asimilacije. Atentat u Marselju, koji su organizovale ustaše sa makedonskim frakcijama VMRO uz podršku italijanskih fašista, naše zablude, na žalost, nije raspršio. Već tada je bilo jasno da će mnogi Srbi služiti komunizmu i kasnije Josipu Brozu, dok su se drugi i komunizmom i Brozom samo dobro poslužili.

 

 

Milošević se nespreman da prihvati i razumije buđenje nacionalne svijesti svoga naroda i ne prepoznavajući šta slijedi, poslije rušenja Berlinskog zida, prepao i nastavio sličnom inercijom čuvanja Jugoslavije koja ga je satjerala u ćošak i na kraju naslikala kao „balkanskog kasapinaˮ. Zbog svoga deficita u razumijevanju nacionalne geopolitike da prepozna istorijski trenutak i loše  procjene, Milošević ne samo da  nije   razumio  šta slijedi poslije pada Berlinskog zida već nije ni stvarao alternativne pravce državne politike. Pogrešno, a možda i uzaludno, trošio je veliku probuđenu energiju naroda. Jovan Rašković i Radovan Karadžić ni pomoću Dobrice Ćosića, koji ih je brzo prepustio Miloševićevim planovima i nasleđenoj komunističkoj potrebi da ga slušaju, po svaku cijenu, nisu bili igrači koji su ga mogli fascinirati i okrenuti, a bili su ograničenih moći okupirani situacijom u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Rašković je brzo politički  onesposobljen i umro je tužan i neshvaćen od plebsa kojem je želio da služi,  a Karadžić se kockao sa Miloševićevom sujetom i sticajem okolnosti postao istorijska ličnost. Haški sud će ga pokušati uprljati da ne bude putokaz bilo kakvoj budućoj srpskoj politici, ali ga neće moći izbrisati. Zatim smo nakon ubistva Zorana Đinđića koji je imao više hrabrosti od ostalih  imali nekoliko suštinski tragičnih lidera poput Koštunice i Tadića (treba im dodati i Biljanu Plavšić u Republici Srpskoj), koji su ne uvidjevši kraj monopolarnog odlučivanja u svijetu manje ili više potpuno zapostavili izgradnju državnih institucionalnih resursa, potpuno se predajući evrokonformizmu i evroatlanskom vrtlogu. Zatim  je Tomislav Nikolić, svjesno ili nesvjesno, probio ta trula vrata srpskog političkog konformizma, da bi Aleksandar Vučić ispod radara SAD i EU uspio da zemlju pokrene putem ozbiljnijeg ekonomskog  razvoja, preko mnogo novih privrednih subjekata, koji su napokon u Srbiji zapošljavali ljude i dizali budžet. Strateški je koketirao sa istokom i zapadom, te je vrlo brzo razvoj i novostečeni budžetski višak usmjerio prema krupnim infrastrukturnim  projektima. Relativno usamljen i praćen velikim  ličnim  samopouzdanjem u  mijenjanju  najlošijih sekvenci srpske kolektivne svijesti,  prerano je na sebe navukao  dosta omraze. I  dok su se zapadnjaci dosjetili, Srbija je počela da ulaže u vojsku, njenu mobilnost, ubojitost i operativnost. Vučić je popunio tu našu nacionalnu   potrebu za vođom usput noseći etiketu jednog od najnevoljenijih vladara-lidera iz ugla malograđanskih elita, autošovinističkih fanatika i srbofoba, koji u  Srbiji uživaju status i ugled „svetih  kravaˮ, bez ikakvog pokrića i što je važno navesti, bez ozbiljnog znanja. Groteskno je bilo  gledati pomenute, kako se na iskrice nade da bi predsjednik Srbije zemlju mogao da naginje ili zaglavi u njihovo „zapadoljubljeˮ brzinom svjetlosti pretvaraju u Vučićeve apoleogete. Čim se osvjeste, kad primjete  dalju geopolitičku ekvidistancu koju Srbija  drži, odmah istom brzinom ponovo počnu  sa fanatičnom srbofobnom, antiruskom i antikineskom politikom .Strašno je i porazno da dio srpske građanske elite neutralnost smatraju naginjanjem istoku.

Ovaj dugačak uvod pišem zbog pomješanih osjećanja u Republici Srpskoj poslije lokalnih izbora, premalo radosnih vijesti iz Crne Gore, a zagledan u Srbiju čiji napredak je esencijalan  uslov opstanka Republike Srpske. Da se ne lažemo da je Srbija slaba, Srbi van Srbije bi bili u veoma teškoj poziciji. Ne vrijedi biti hroničar ili analitičar i samo pratiti promjene američke politike nakon izbora, varničenje između Evrope i Rusije, kineski geopolitički prodor na zapad i sijaset drugih važnih znakova, jer je potrebno  da se više i agresivnije radi  na vlastitoj svijesti ali i privredi, infrastrukturi i institucijama.

Ako izuzmemo vrijeme Nemanjića do Kosovske bitke i dugog perioda patnji pod Osmanlijama do Prvog srpskog ustanka, vidjećemo da od tada traje nevjerovatna konstantna akcija većih i uticajnih zemalja u pravcu manje ili veće kontrole nad  srpskim narodom, odnosno njegovom teritorijom, što zaista  ima epohalne razmjere. Sve velike i moćne zemlje, a pogotovo zapadni svijet, su odavno uspostavile političke i obavještajne agenture na Balkanu, a pogotovu u Bosni i Hercegovini, Srbiji i Crnoj Gori. Nisu ni druge zemlje naše planete pošteđene, ali je njihov položaj briga njihovih političkih elita i naroda. Matrica uticaja već više od vijeka se zasnivala na novcu ambicijama i propagandi koji su u spojenim posudama plasirani na političke prvake, intelektualce, oficire, policijske funkcionere i tribune, izdavače, industrijalce, danas  privrednike. Traje to već više od 100 godina, a danas se to radi  suptilnije i licemjernije preko mnogo većeg broja subjekata, velikog broja televizijskih kanala, udruženja, analitičara, portala, tabloida, blogera, te sve dodatno  produkuje preko  moćnih  društvenih mreža i drugih manje oficijelnih komunikacijskih kanala. Iako su danas metode, kako se vidi suptilnije i podlije, jednako su nemilosrdne kao u tzv. nedemokratska vremena. Napoleon je oduševljeno hvalio Karađorđa, kao heroja, koji se u nemogućim uslovima bori i podiže ustanak u Srbiji, da bi, kada je procjenio da se ovaj okrenuo Rusiji posegnuo za organizacijom njegovog ubistva.I Danas se skidaju glave i sklanjaju lideri ili ubijaju premijeri poput Zorana Đinđića. Više je od jednog vijeka, Srbi se pokušavaju  uspostaviti kao snažan i ozbiljan narod i država, te definisati  svoje državne i nacionalne interese. Istovremeno radi geografske i strateške pozicije teritorije koju zauzimaju traje i vjekovna akcija da u tome ne uspiju i da ostanu u podređenom ili, što je jednako strašno, u podaničkom položaju. Ugaoni kamen za procjenu, gdje smo i u kakvom smo položaju, je pozicija našeg naroda na Kosovu, preko Drine i uz more.

Danas je najteže. Zato se uvijek treba osvrnuti nazad prije svakog novog koraka.

U zadnjih 50-60 godina,  Srbi su prevareni i navedeni da služe svjetskom komunizmu, bez prava na istorijska sjećanja, jer su valjda iživjeli svoje velike države, kraljevine i vladare, te  velike istorijske momente i teritorije od Crnog do Sredozemnog ili Egejskog mora. Dakle, tri mora, u Dušanovo doba. Vrijeme komunizma je dovelo srpsku inteligenciju do statusa disidenta ili izgnanika, a pragmatični dio te inteligencije je postao vlastoljubiv i okrenuo se  ka nastajućem vrlo profitabilnom autošovinizmu, kome su nakon brisanja sjećanja Srbije na tri mora, takozvani *krug dvojke* i  pašnjaci oko tri Morave bili sasvim dovoljni. Nešto između bilo bi realno logično i ostvarivo, ali se u velikim i moćnim  zemljama koje teže da uređuju svijet, procjenilo da Srbi moraju da se onesposobe i fragmentuju. Tako se nakon  Berlinskog kongresa, prvog i drugog srpskog ustanka i sticanja pune nezavisnosti sa izgradnjom države pa na ovamo desilo da Srbija pobjednica iz Balkanskih ratova a zatim i Prvog svjetskog rata postane trojna država  Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije Kraljevina Jugoslavija, i već u startu izgubi nacionalni i državni stožer i temelj kao jedina pobjednica u tom novom društvu i jedina organizovana država. Poslije Drugog svjetskog rata se nastavila dezintegracija srpskog etničkog i državnog  prostora , u kojem su Srbi kao rodonačelnici antifašizma podnijeli najveći teret i bili najveće žrtve. Drugi su vjerno služili Hitleru, istrebljujući Srbe u najstrašnijem genocidu toga doba, o kojem vjerno svjedoči Jasenovac i drugi koncentracioni logori u NDH dobu. Među njima jedini u svijetu je dječiji koncentracioni logor za srpsku djecu naravno. Da su neka druga djeca bila u pitanju, bila bi to tema svakog udžbenika na svijetu.

Dalje, u poslijeratnoj tzv. Titovoj Jugoslaviji gdje su ustaše i domobrani 1945 masovno prelazili u partizane a četnici masovno ubijani i poslije rata,  Srbi se  dezintegrišu u 6 (šest), (duplo više cjelina nego poslije Prvog svjetskog rata) republika, a  Srbiji, kao jednoj od njih, se nameću i dve pokrajine:  Kosovo i Vojvodina. Da nesreća bude veća,  radikalizovana  je podjela na četnike i partizane. To je dodatno onesposobilo bilo kakvu sabornu i nacionalnu politiku, te je počelo najstrašnije vrijeme koje je izrodilo taj nesrećni autošovinizam kao najveću nacionalnu autoimunu bolest na srpskom nacionalnom biću.Ta bolest je žilava , stalno mutira i iscrpljuje nacionalnu i državnu supstancu.

Tako je poslije  Drugog svjetskog rata počelo je doba političkih predstavnika Srba koji su se borili protiv tzv. srpskog imperijalizma i hegemonizma koji pogotovu u to doba nisu ni postojali. Oni su, dokazujući svoje komunističko, liberalno ili demokratsko opredelenje, bili predvodnici u gušenju bilo kakve misli da se istorijske, kulturne, etničke, ali i etičke i umjetničke vrijednosti valorizuju kao vlastiti temelj ili doprinos srpskog naroda, makar tom nakaradnom komunističkom poretku i državi. Počelo je protjerivanje književnika i inteligancije iz druguh republika, najviše iz Bosne i Hercegovine, te se projekat Beogradskog pašaluka počeo ostvarivati. Autošovinizam kod Srba, koji suštinski sputava vlastita dostignuća, potencijale i vrijednosti, nije samo rascjepio  vlastitu intelektualnu elitu već je otvorio je put za bujanje velikonacionalnih težnji kod Slovenaca, Hrvata, Muslimana-Bošnjaka i Makedonaca, čak i Crnogoraca, koji su od percepcije da su nadsrbi krenuli u projekat antisrbi. Anestezijom vlastite inteligencije, Srbi za razliku od drugih nisu imali  pragmatičnog i okretnog političara  u početku raspada Jugoslavije, koji bi procjenio da se sa Slovencima treba dogovoriti, a ne sukobljavati braneći Jugoslaviju u raspadu. Tako je propušteno ključno vrijeme za definisanje vlastitih nacionalnih interesa. O tome nam lekciju danas drže Albanci. Domino efekat nakon osamostavljivanja Slovenije što smo trebali podržati,, jer je to bilo neminovno, a sa Slovencima nikad nismo imali državne ili teritorijalne probleme, nastavio se preko Hrvatske, Bosne i Hercegovine do Makedonije i Crne Gore zastajući na Kosovu, jer su se u tom periodu i geopolitičke okolnosti u svijetu počele mjenjati.  Rusija i Kina, ali i druge zemlje su vratile klatno u multipolarno, a ne samo  zapadno upravljanje svijetom. Nastanak i stasavanje (umjesto projektovanog nestanka) Republike Srpske, mnogima je pokvarilo šemu, koja se do tada gotovo neometano odvijala i gdje se civilizovani svijet zapadnih zemalja lakonski oglušio na najveće protjerivanje, pogrome i ubistva srpskog stanovništva 1992-1999, podlo produkujući i uvećavajući do besmisla priču o  zločinima nekih srpskih vojnih formacija u otadžbinskom ratu, koje su nesumljivo djelovale osvetnički. To se podlo koristilo za stvaranje podloge i alibija za etiketu Srba kao genocidnog naroda uz licemjerno zapostavljanje  srpskih  žrtava koje su procentualno bile skoro iste ili veće od  drugih naroda jer su Srbi  ubijani i protjerivani u svim bivšim jugoslovenskim republikama. Zamalo da uspiju i da se to u Ujedinjenim nacijama usvoji kao postulat uprkos tome što je u bivšoj Jugoslaviji najviše Srba procentualno poginulo, najviše Srba je protjerano i najviše imovine upravo od njih oteto ili im je uništeno. I još Republika Srpska ne pristaje da nestane?

Kontraefekat se polako poput grudve snijega uvećavao. Kosovo faktički nismo priznali, Republika Srpska je počela da priča o samoopredeljenju, a zapadni alibi, koji se zasnivao na konstrukciji da su Srbi mali Rusi i ruski mostobran ka Balkanu i toplim morima, je  polako slabio iako je bio povod i izgovor da se  svaka akcija i zločin protiv našeg naroda unaprijed opravda radi tih zapadnih geopolitičkih interesa, a svaka naša ideja tretira kao nedemokratska i antizapadna. E, taj alibi se zapadu vratio kao bumerang, jer  Srbi nisu bili mali Rusi niti su potpuno pohrlili zapadu, ali Rusi jesu ojačali i pomogli male Srbe. Činili su to kao bratski narod iz panslovenskih pobuda ali i da pokažu svoju obnovljenu moć. To i skorašnje nastajanje ogromnog pokreta naroda u Crnoj Gori, preko litija koje su nosile nesumnjiv srpski pečat i znamenje, na zapadu je izazvalo veliko uznemirenje  praćeno histerijom i revitalizacijom stereotipa da su Srbi za sve krivi.I dok zapadni geopolitički centri  nisu ni prosudili i odlučili kako dalje, na Balkan je stigla i Kina sa sličnom politikom prema Srbiji kao i Rusija.

I šta će sad zapadni evropski svijet, kojem Srbi koliko i Rusi kulturološki i teritorijalno pripadaju ali ih ipak drže van svoga dvorišta? Budući da je taj svijet primjetio  da se zaglavio u postmodernoj dekadenciji nije na vrijeme uspio da smisli i konstruiše novu politiku ili, ne daj bože, sukobe na Balkanu.Pribjegli su starom receptu i kao po navici ponovo  počeli da nam guraju prst u oko finansiranjem i produkovanjem političko-medijskih agentura i autošovinista, kao provjerenih utjerivača njima uvijek odgovarajućeg srbofobnog političkog pravca, koji nas kao narod pokušava dodatno dezintegrisati do tačke, odnosno teritorije i uticaja koji odgovara , na sreću, svemanjem dijelu zapada. Paralelno sa tim, gotovo svi srpski lideri su dobili ponude koje  se  teško odbijaju.

Taj spoljni uticaj na srpske lidere često je bio katasrofalan a uvijek  presudan, a naši vladari se nisu baš proslavili geopolitičkim procjenama i uspjesima. I dok se danas iz svih političkih oruđa javno puca po Dodiku, Mandiću, Kneževiću i sličnim srpskim tribunima (da ne spominjem svoju malenkost), najveći broj prigušenih pucnjeva ili nevidljivih strijela, prijetnji, obećanja i ucijena usmjeren je na aktuelnog predsjednika Srbije, Aleksandra Vučića. On je na sreću ili vlastitom intuicijom, prošao ispod pomenutog zapadnog radara i uspio ekonomski i vojno da uzdigne Srbiju (čak i zapadnim parama), a sačuva čvrste veze sa Rusijom, istovremeno se povezujući sa Kinom. Od kakvog su materijala i kako će se držati svi nabrojani, izgleda da nećemo brzo saznati.

Crna Gora je posebna priča, gotovo biblijska. I ja lično, ali i većina srpskih političara i intelektualaca, istoričara i kulturnih radnika, dijelili su mišljenje da je srpska politika u Crnoj Gori ugašena, a da će nam uspjeti  polako gasiti i kulturu i spomenike o postojanju. Onda su počele litije, koje su u suprotnosti sa crnogorskim mentalitetom poprimile Gandijevsku varijantu otpora, uknjižili i prve, istina, stidljive podrške i razumijevanja Evropljana ali i Bošnjaka. Početak erozije korumpiranog srbofobnog režima je počeo uz stidljivo distanciranje evroatlanskih pokrovitelja bivšeg režima.

Republika Srpska se već dugo uzdiže u zapadni bedem nacionalnih i državnih interesa svih Srba, a ne samo Srbije kako to mnogi pogrešno navode. Banjaluka postaje istinska druga srpska prestonica na zapadnom bedemu ili, elegantnije rečeno, polju uticaja i to čini ne praveći profil posebnih bosanskih Srba koji  ne oponiraju Beogradu u pravcu pravljenja nekih novih Crnogoraca već isijavajući bratska osjećanja sabornosti i ljubavi.

 A sad malo o agenturama i autošovinistima, koji nervozni što polako  gube uticaj, valjda sanjaju  da  bi se prema nama trebali ponašati kao politički komesari u doba komunizma. Dobro je da danas tim agenturama loše ide i da javnom kuknjavom to pokazuju, a inercija da su baš oni najvažniji na putu koji će ih dovesti na važne položaje kad se srpska politika potpuno autošovinizuje i uguši svaka nacionalna ideja i izgubi ponos, ne da im mira pa histerično  razotkrivaju svoju intelektualnu inferiornost uprkos namjerama da to pripišu drugima. Postaju jasno vidljivi i onima koji nisu imali sposobnosti da razumiju šta je to srbofobija i autošovinizam i šta to oni suštinski rade, ali i onima kojima to nisu ni primjećivali kao pojavu.

Inače, agenture i autošovinisti, za razliku od Srbije, u Srpskoj nisu uopšte bili zapaženi ili primjetni do u zadnjih 10-tak godina, jer su uglavnom  bili tiha podrška partijama pod zapadnom kontrolom. Zbog novca, ali i bijesni što nisu postali dovoljno važni, u zadnjih nekoliko godina niču kao gljive. U Srpskoj se sve otvorenije stavljaju na stranu paraobavještajnih bosanskih ekstremista, koji institucionalno ali i tajno *ispod žita* stoje na vrhu vladajuće bošnjačke piramide. Već   dugo pokušavaju da stvore altrenativu legitimnim predstavnicima iz Republike Srpske a stvorili su mreže uticaja i resursa. Autošovinisti zajedno sa njima postaju agresivni, zapanjujuće primitivnog vokabulara, ostrašćeni i neobuzdani, te zbog toga imaju sve manje uticaja u društveno svjesnim slojevima i inteligencijom u  Republici Srpskoj. To ih dovodi do daljih frustracija jer iz sve više ljudi u Srpskoj  ne samo da ih neće da posluša, već sve više zaobilaze  ignorišu ili im se suprostavljaju. Trenutno se, prateći sterotipe i inerciju zapadne politike, koja se bavi reorganizovanjem svoga pravca i prioriteta, bave targetiranjem i plasiranjem neistina najniže vrste i najprizemnijeg tipa.  Zatim, kada u  značajnom broju slučajeva budu ignorisani i odbačeni, pokušavaju da se predstave kao žrtve, pa pokušavaju tražiti zaštitu u ambasadama  zapadnih zemalja, pišući neinteligentne poruke i informacije, u stvari, intrige koje bi im omogućile benefite i opstanak. Ali kao što navedoh, pare se potroše. Postepeni gubitak uticaja na događaje i tokove,  i stvaranje malog ostrašćenog ali uticajnog kruga autošovinista i srbofoba utiče na radikalizaciju međusrpskih sukoba dok kreatori radosno  čekaju  tantijeme od bosanskih ili međunarodnih donatora. Politički uticaj im je ipak još statistička greška, pa je jedino što im preostaje da opravdaju uzimanje novca radikalizacija  i recikliranje afera i stereotipa u Republici Srpskoj.Na taj način sebe predstavljaju kao alternativu ili ugrožene promotere zapadne politike. Tako su i počeli kada su kolateralno postali  i zgodan plijen tzv. sarajevske čaršijske politike i ostataka AID-a, ratne bošnjačke obavještajne službe, što već skoro 30 godina satanizuje Republiku Srpsku. Lamentiranje nad pričama o ljudskim pravima i demokratiji, civilnom društvu i sličnim terminološkim postulatima zapadne demokratije, iz pera ili  usta autošovinističkih krugova već djeluje groteskno, jer jedini doseg imaju u navedenom sarajevskom političko-medijskom krugu. Ali i takva roba ima svoga kupca ili potrošača, u skladu sa svojom trenutnom vrijednošću  ili budućom upotrebljivošću. U svakom slučaju, autošovinisti će ostajati bez intelektualnog daha, a agenture će se nastaviti boriti za afirmaciju i benefite,  pokušavajući održati žar ugašenog plamena, koji se ranije do neba razgorio na duhu našeg samoporicanja. Osjetivši te procese, počeli su sa zloupotrebom institucionalnih pozicija, pa se u javnost stalno plasiraju snimci i informacije koje su nastale nelegalnim prisluškivanjem i nadziranjem svakog ko nije po modelu sarajevske čaršije. Tu se već otvorila pandorina kutija i ogolila se namjera da nas iz Republike Srpske, koji imamo legitimitet i podršku vlastitog naroda, potpuno satru i unište na najprimitivniji i najnelegalniji način. Modeli su nepromjenjeni pa su Srbi sa legitimitetom i autoritetom u Bosni i Hercegovini uglavnom predstavljeni ili kao kriminalci ili ratni zločinci. I ne treba ih potcjenjivati ili se rugati  njihovom otužnom intelektualnom profilu, jer se objektivno  može zaključiti da su sad najgori i najopasniji, spremni na sve. Spremni su da kao nikad upotrebe autošoviniste i političke agenture i da iskoriste njihovu histeriju, zbog neostvarenih ličnih ideja i ambicija. Neostvarene ambicije se, inače, lako iskoriste kao gorivo, indukujući povećan trud na sakaćenju i blaćenju vlastitog naroda, a posebno njegovih autentičnih i legitimnih predstavnika.Uobičajeno je da se to može  dobro naplatiti ili na taj način postati nova vlast. Sukob uvijek ima najveći intenzitet u pravosudnom i političkom spektru, i to se upravo dešava. Zato nas pokušavaju zavaditi do mjere kada se više nikada nećemo složiti i sastati da damo zajednički odgovor. Sazrijevanje svijesti o potrebi Republike Srpske da sama odlučuje o svojoj budućnosti i ustoličavanjem Banjaluke, kao druge srpske prestonice, na zapadnom bedemu našeg teritorijalnog i duhovnog prostora, nije prošlo neprimjećeno. Najveće proslave pobjede prosrpske Koalicije za budućnost Crne Gore, odmah po prvim rezultatima, skoro istovremeno su rezultirale slavljem na ulicama Beograda i Banjaluke, a da to niko posebno nije organizovao. Jednostavno riječ je o kolektivnoj, skoro refleksnoj percepciji. Ni to nije prošlo neprimjećeno.

Objektivno u svijetu, na važnim i moćnim mjestima, još postoje oni koji nam nisu oprostili nastanak Republike Srpske, a Đukanovićev  debakl u Crnoj Gori su doživjeli kao šamar ili otrežnjenje. Pravci, koji bi nama garantovali opstanak, ravnopravnost i prava, koja drugi narodi odavno imaju i dalje su zaprečeni minskim poljima kroz koja se ne smije srljati, već je prolaz moguć samo sa istovremenom kombinacijom znanja, mudrosti i hrabrosti. Sve te tri stvari nesumnjivo posjedujemo, ali ih rijetko   koristimo  istovremeno.

Mi smo kao narod koji se ponovo budi na mnogo mjesta počeli da slavimo oslobođenje od nametnutih granica i okova. Jačanje Srbije u svakom pogledu, promjena geopolitičke ravnoteže u svijetu i naše, doduše kasno, sazrijevanje i spoznaja o svome položaju i  pravima , ne mogu se preskočiti u budućim trasiranjima ukupne srpske, ali i evropske politike prema Balkanu. Razgovori i viđanja predsjednika Srbije u gotovo istom mjesecu sa predsjednicima Rusije, Amerike, Francuske, Njemačke i mnogim evropskim funkcionerima uz redovnu komunikaciju sa Kinom, dovoljno govore o drugačijim procesima u budućnosti.

Strpljenje jeste ključno, ali i istorijski trenutci ne traju vječno, već mogu biti samo bljesak ili nemušti znak kada je za nešto jedina  prilika i jedini trenutak. Možda bi pored nesumnjivo rastućeg oslobođenja  raznih mentalnih stega, koje su nam sputavale nacionalnu misao, trebali hladne glave i pameti da razmotrimo  opcije i strategije ujedinjenja. Našoj kulturi i jeziku ne treba pasoš. Na svim kontinentima u našim crkvama i institucijama kulture, govori se isti-naš jezik, tako da u našem duhovnom prostoru sunce nikad ne zalazi. Odbacili smo podle pokušaje da nam to predstave kao nekakvu velikosrpsku politiku ili stav i blizu smo tačke kada nećemo dopuštati nikakvu neravnopravnost prema našem narodu, kulturi ili žrtvama. Tako bi svima bilo jasno da naša ravnopravnost, ako je neko pokuša ukinuti, a da ponovimo ,gotovo svi evropski narodi  davno su je sebi obezbjedili, može da u slučaju ugroženosti bude i put  do samostalnosti. Uostalom, mi u Srpskoj već potpuno samostalno donosimo odluke uprkos srbofobiji i autošovinizmu, koji su se u Republici Srpskoj udružili i zajedno se bave satanizacijom i etiketiranjem svakog legitimnog i autentičnog srpskog političara. Prihvatajući svaku drugu, sem srpske politike, normalnom i značajnom naši autošovinisti i dalje lete na isparenjima samoporicanja. Postavljanjem minskih polja pred svaku buduću srpsku ili prosrpsku politiku, a kroz koja budemo morali proći, ovoj generaciji je postavljen težak i ozbiljan zadatak, čije bi ispunjenje moglo  našim potomcima obezbijediti sigurnu budućnost ne ugrožavajući ničiji drugi kolektivni ili pojedinačni interes. Važno je da razumijemo šta je pred nama, da imamo znanja i volju da preuzmemo odgovornost pokazujući  odlučnost, nepokolebljivost i spremnost na ličnu žrtvu. Ta cijena je uračunata u svaki uspjeh.

Dr Nenad Stevandić

Nakon 24 časa je moguće dijeliti materijal sa ovog bloga uz obavezno navođenje izvora.

Latinična verzija.