„ЦРВЕНИ КОМБИ” У БАЊАЛУЦИ

На почетку отаџбинског рата Бања Лука је била међу најмирнијим градовима. Иако је велики број наших суграђана прошао кроз рат у Западној Славонији и другим дијеловима данашње Хрватске, уз велики број погинулих, у граду није било већих инцидената. Дешавао се покоји инцидент отуђења туђих ствари из користољубља или физички обрачун из бијеса, алкохола, туге или освете када неко од припадника ЈНА, а касније ВРС буде рањен или погине на фронту. Инциденте су изазивали појединци којима је надолазеће Српство било алиби да углавном оправдају своје користољубље. У сваком случају, системског или организованог угрожавања било кога није било чиме се у Бањалуци и данас поносимо. Иначе, у то вријеме у Бања Луци није било струје по 50 дана, а укључивана је ванредно само у улицама одакле је неко погинуо на фронту када би стигла та тужна вијест. Системско угрожавање српског становништва, што је неспорно, било је у ФБиХ, чега се нимало не стиде. Највише тога зла се десило Сарајеву, одакле нам у континуитету држе лекције. И данас је скоро највећа мултиетничност у Бањалуци. Све ревносније држе нам лекције они који су готово етнички очистили  градове у ФБиХ, поготово  поменуто Сарајево. Ту почиње прича о “црвеном комбију“.

Факта, извјештаји и документи Хашког трибунала, тужилаштава и судова у БиХ, тај „комби“ препознају као службено возило-марицу ЦСБ Бањалука - станицу полиције „Центар“. Тако пише и у саобраћајној дозволи. Служила је као полицијска марица и скупљала је највише Србе који се нису одазвали на мобилизацију или су имали тзв. „фалш“ папире за ослобађање војне обавезе, као и све друге који нису имали валидне документе. Посаду и возаче су чинили припадници полиције са легитимацијама који су били распоређени на то мјесто. Наређења су добивали од претпостављених из јавне безбједности. Нико од тих људи није оптужен!

Таквих полицијских комбија, у ратној БиХ, било је  на стотине у сваком граду, али је требало Бањалуку оцрнити. Тај „црвени комби“, кориштен је као модел оптуживања у смислу, да је служио паравојсци: да кинднапују људе, туку их и бацају са моста, као и друге неистине и будалаштине које су употпуњавале створену слику о ружним, прљавим и злим Србима, а „племенитим браниоцима“ БиХ са приде „њежним и цивилизованим“ муџахединима.

У Бањалуци је било још полицијских  марица са сличном намјеном, али су оне биле плаве. Зашто је ова била црвена? Ником није познато.

Послије рата, када је у пуном јеку реализован пројекат да се из јавног и политичког живота одстранимо, сви ми који смо учествовали у стварању Републике Српске, Хашки трибунал нас је редом оптуживао и хапсио и када је поновно сатанизација била модел да нам не дају да се бавимо политиком јер смо ратни кадрови, појавиле су се прве гласина да сам ја „припадник црвеног комбија“. Мучно, страшно и неопростиво за све који повјерују у то, али одлично медијско оружије.  Федерални медији су такве или сличне  информације сипали немилице, јер се тај стереотип добро примао. Тада су ми објављивали транскрипте и тонске записе са прислушкиваних разговора било са Радованом Караџићем, било са другим које су намјерили да ме попљују, сатанизују и дискредитују. Нисам био тиме оптерећен, не зато што нисам имао потребе за правдањем или што нисам имао прилике да се у фамозном „комбију“ возим. Ја са поносом не кријем да сам  био  припадник Српског обавјештајног корпуса или како се више каже службе - РДБ. И нисам се позивао на студентски статус да то избјегнем. Имао сам прилике  да се возим у тенковима, авионима, хеликоптерима, прагама, камионима, пинцгауерима, кампањолама, али у том „црвеном комбију“ нисам. Не знам је ли то срећа или штета?

У задњих неколико година, а поготово откако сам основао партију, ова лаж се рециклира и користи у покушају моје политичке  дискредитације. Новост је да ту лаж сад спинују домаћи медији који су формално регистровани у Републици Српској, јер су заговорници другачијег политичког и националног концепта, а подржавају моје политичке противнике. Многи већ сматрају да је то легитимно политичко средство као што и свака  лаж  може бити легитимна. Толико легитимна  да легитимише лажове.

П.С.

Како је предизборна кампања дискредитације политичких противника већ почела, ако баш толико инсистирају на „црвеном комбију“ прихватио бих га као донацију јер ће требати за развожење материјала у септембру. Ето прилике. Боју не бирам.

Након 24 часа је могуће дијелити материјал са овог блога уз обавезно навођење извора.

Ћирилична верзија.

„CRVENI KOMBI” U BANJALUCI

Na početku otadžbinskog rata Banja Luka je bila među najmirnijim gradovima. Iako je veliki broj naših sugrađana prošao kroz rat u Zapadnoj Slavoniji i drugim dijelovima današnje Hrvatske, uz veliki broj poginulih, u gradu nije bilo većih incidenata. Dešavao se pokoji incident otuđenja tuđih stvari iz koristoljublja ili fizički obračun iz bijesa, alkohola, tuge ili osvete kada neko od pripadnika JNA,  a kasnije VRS bude ranjen ili pogine na frontu. Incidente su izazivali pojedinci kojima je nadolazeće Srpstvo bilo alibi da uglavnom opravdaju svoje koristoljublje. U svakom slučaju, sistemskog ili organizovanog ugrožavanja bilo koga nije bilo čime se u Banjaluci i danas ponosimo. Inače, u to vrijeme u Banja Luci nije bilo struje po 50 dana, a uključivana je vanredno samo u ulicama odakle je neko poginuo na frontu kada bi stigla ta tužna vijest. Sistemsko ugrožavanje srpskog stanovništva, što je nesporno, bilo je u FBiH, čega se nimalo ne stide. Najviše toga zla se desilo Sarajevu, odakle nam u kontinuitetu drže lekcije. I danas je skoro najveća multietničnost u Banjaluci. Sve revnosnije drže nam lekcije oni koji su gotovo etnički očistili  gradove u FBiH, pogotovo  pomenuto Sarajevo. Tu počinje priča o “crvenom kombiju“.

Fakta, izvještaji i dokumenti Haškog tribunala, tužilaštava i sudova u BiH, taj „kombi“ prepoznaju kao službeno vozilo-maricu CSB Banjaluka - stanicu policije „Centar“. Tako piše i u saobraćajnoj dozvoli. Služila je kao policijska marica i skupljala je najviše Srbe koji se nisu odazvali na mobilizaciju ili su imali tzv. „falš“ papire za oslobađanje vojne obaveze, kao i sve druge koji nisu imali validne dokumente. Posadu i vozače su činili pripadnici policije sa legitimacijama koji su bili raspoređeni na to mjesto. Naređenja su dobivali od pretpostavljenih iz javne bezbjednosti. Niko od tih ljudi nije optužen!

Takvih policijskih kombija, u ratnoj BiH, bilo je  na stotine u svakom gradu, ali je trebalo Banjaluku ocrniti. Taj „crveni kombi“, korišten je kao model optuživanja u smislu, da je služio paravojsci: da kidnapuju ljude, tuku ih i bacaju sa mosta, kao i druge neistine i budalaštine koje su upotpunjavale stvorenu sliku o ružnim, prljavim i zlim Srbima, a „plemenitim braniocima“ BiH sa pride „nježnim i civilizovanim“ mudžahedinima.

U Banjaluci je bilo još policijskih  marica sa sličnom namjenom, ali su one bile plave. Zašto je ova bila crvena? Nikom nije poznato.

Poslije rata, kada je u punom jeku realizovan projekat da se iz javnog i političkog života odstranimo, svi mi koji smo učestvovali u stvaranju Republike Srpske, Haški tribunal nas je redom optuživao i hapsio i kada je ponovno satanizacija bila model da nam ne daju da se bavimo politikom jer smo ratni kadrovi, pojavile su se prve glasina da sam ja „pripadnik crvenog kombija“. Mučno, strašno i neoprostivo za sve koji povjeruju u to, ali odlično medijsko oružije.  Federalni mediji su takve ili slične  informacije sipali nemilice, jer se taj stereotip dobro primao. Tada su mi objavljivali transkripte i tonske zapise sa prisluškivanih razgovora bilo sa Radovanom Karadžićem, bilo sa drugim koje su namjerili da me popljuju, satanizuju i diskredituju. Nisam bio time opterećen, ne zato što nisam imao potrebe za pravdanjem ili što nisam imao prilike da se u famoznom „kombiju“ vozim. Ja sa ponosom ne krijem da sam  bio  pripadnik Srpskog obavještajnog korpusa ili kako se više kaže službe - RDB. I nisam se pozivao na studentski status da to izbjegnem. Imao sam prilike  da se vozim u tenkovima, avionima, helikopterima, pragama, kamionima, pincgauerima, kampanjolama, ali u tom „crvenom kombiju“ nisam. Ne znam je li to sreća ili šteta?

U zadnjih nekoliko godina, a pogotovo otkako sam osnovao partiju, ova laž se reciklira i koristi u pokušaju moje političke  diskreditacije. Novost je da tu laž sad spinuju domaći mediji koji su formalno registrovani u Republici Srpskoj, jer su zagovornici drugačijeg političkog i nacionalnog koncepta, a podržavaju moje političke protivnike. Mnogi već smatraju da je to legitimno političko sredstvo kao što i svaka  laž  može biti legitimna. Toliko legitimna  da legitimiše lažove.

P.S.

Kako je predizborna kampanja diskreditacije političkih protivnika već počela, ako baš toliko insistiraju na „crvenom kombiju“ prihvatio bih ga kao donaciju jer će trebati za razvoženje materijala u septembru. Eto prilike. Boju ne biram.

Nakon 24 časa je moguće dijeliti materijale sa ovog bloga uz obavezno navođenje izvora.

Latinična verzija.