др Ненад Стевандић

Дејтонски принцип као и сам Устав у Босни и Херцеговини подразумијевају сагласност три народа и два ентитета, у било каквом важнијем одлучивању или конфликту. Једино гдје тог најважнијег принципа нема је Уставни суд БиХ. Уставни суд БиХ је састављен од по два Србина, Хрвата и Бошњака, као и три странца. У њему не постоји ни вето, ни ентитетско гласање, ни заштита виталног националног интереса што је својствено у свим другим сегментима у Босни и Херцеговини. Такве заштите нема ни у дјеловању у одлукама в исоког представника који је већ постао више реликт историје него институција. Зато су та два мјеста -   Уставни суд БиХ и Канцеларија в исоког представника - генератори неспоразума и кризa у Босни и Херцеговини. Криза са једне стране,   а са друге стране, што је још горе, представљају алиби за бошњачки екстремизам оличен у спутавању и онемогућавању права   Републике Српске којој јавно и неометано пријете   укидањем, али и права народа у Босни и Херцеговини. Х...

На 800 година аутокефалности наше Цркве уз патријарха два предсједника, који су несумњиво и најјаче политичке личности Српске и Србије добили су највећа црквена признања. Величину чина тренутно засјењује невјероватан „хејтерски занос“ другосрбијанске умишљене елите, али и дјела тзв. патриотске интелигенције која је већ зашла у зилотску фазу. Политички опоненти који калкулишу са дозом критике надајући се свом комаду црквеног колача нису ни по чему релевантни јер њихову огорченост очито узрокује завист, а не аналитика или било какав сувисли прагматизам. Другосрбијанци су толико бијесни да од извргавања руглу сваке патриотско-националне а нарочито патриотско-црквено-националне приче, сад чак прелазе на тумачење црквених канона. Иначе су сами канонизовани инсталисаном србофобијом и интересима ван и далеко од Србије у којој биствују и, рекао бих уз минималну дозу малициозности, уживају. Није им ни замјерити јер у њима и не постоји ништа аутохтоно или прецизније аутокефално што бих ...

Лицемјерје СДС-а и ПДП-а по питању приступања БиХ НАТО савезу се показује као константа. Моји сарадници из аналитичког и креативног тима Уједињене Српске и ја имамо проблем што памтимо и чувамо документе, али и здрав разум. Још прије петнаестак година СДС и ПДП  су били главни покретачи оснивања зајдничких Оружаних снага БиХ, као и чланства у НАТО. Сад би вољели да се тога нико не сјећа. Али сем њих, немају сви памћење акваријумске рибице. Од Паравца до Иванића су многи руководиоци ове двије политичке странке креирали и доносили одлуке, које су приближавале и Републику Српску и БиХ чланству у НАТО. Сад би због дневно-политичких разлога и површног приступа политици и (не)одговорности према РС, све урадили да члан Предсједништва БиХ Милорад Додик „пошаље” АНП у Брисел, те да га назову издајником. Или да уђе у конфликт са НАТО-ом, те би га се САД и ЕУ „ријешили” у политичком животу пошто не могу то да ураде на изборима. Постављање АНП-а, као услова за формирање Савјета министара БиХ,...